Pismo iz Kanade
Pise Walt Petrigo

25. 08. 2000.

HRANA ZA GLAVU 

Upravo sam proveo par sati za svojim kompjuterom obavljajuci nekolicinu poslova: napisao sam svoju kolumnu, pripremio nekoliko fotografija, pretocio u muziku nesto mojih stihova i odgledao emisiju "60 Minuta" sa velikim zadovoljstvom. Danas kompjuter moze da ucini gotovo sve. Kompjuter kao da je ziv, uz mnogo dobrih osobina koje imaju i ljudi pored one dve glavne - da trezno misli i gotovo je uvek u pravu. Danasnji kompjuteri daleki su odjek nesavrsenih naprava od pre samo jedne decenije. Jednom starom kompjuteru bila je neophodna citava soba da bi se smestio sa svom onom opremom i dao rezultate gore od onih do kojih se danas dolazi na jednom lap-topu. Te stare, glomazne masine su se pregrevale, veliki diskovi su se pokretali tajanstveno sisteci. U njihovoj blizini covek se osecao zaplaseno i nesigurno. Nista mu ne bi bilo jasno i razumljivo. Nije zeleo da sazna bilo sta - zeleo je da pobegne odatle. U tom pogledu, bar, stvari se nisu mnogo izmenile: jos se mnogi ljudi opiru tehnologiji danasnjice. A ona je odvazna i sjajna. Najgore od svega je sto ne znamo sta se dogadja, a MORAMO da naucimo! Iz dana u dan radimo za kompjuterima - dok rade i oni. A kad vam se pokvari kompjuter, to mu nekako izgleda kao da je svet prestao da se okrece. Eto nas u slepoj ulici.

Sve nase informacije zakljucane su u elektronski u mikroskopskim ponorima hard diska. . Bespomocni smo. Zapocinje dugi oporavak. Ponekad nam to i polazi za rukom. Evo jedne nase price.Slusajte pazljivo.

Dame i gospodo iz kompjuterskog sveta!

Sa vama bih da podelim nesto sto mi nije ni samom sasvim jasno i poznato, mada mi se dogadjalo mnogo puta, pa evo, cak i sada dok pisem ove reci.

ZALJUBIO SAM SE... emotivno, fizicki i na svaki drugi nacin. Tesko disem i uzdisem dok napeto iscekujem sledeci trenutak u kome cemo u svojoj privatnosti ciniti"nase stvari". A opet i opet, ja odlazem te trenutke. Kao i u svakom normalnom odnosu, postoje neslaganja, ona se mogu ocekivati i cak su POZELJNA? Otprilike, vise cemo se voleti ako se katkad posvadjamo pa pomirimo. Mozemo se, dakle, svadjati, ali se rastati necemo nikada. Ni jednog trenutka ne prestajemo da gledamo jedno u drugo sa ocekivanjem.

Pocinjem da se plasim... snaga mojih osecanja kao da izmice kontroli. Ona raste u svakom delicu sekunde (ne bi bilo posteno reci svakog minuta, sata ili dana).

Po izgledu, ona bas i nije nesto. Vec na prvi pogled covek bi rekao da definitivno nije "lepotica". U stvari, sva je nekako cetvrtasta, debela i celava. Svaki drugi neugodan pridev koji upotrebite odgovarace. Ima jedno, stalno svetlece oko koje menja boje - ali to ne umanjuje njen sarm. Svojim izgledom ona govori toliko toga. Nikada ne izlazimo. Mi nemamo vremena za druge. Ako i izadjem, budite sigurni da cu je na sva usta hvaliti. Ponekad cu cak o nasim problemima razgovarati sa prijateljima koji nas oboje znaju. . Sa prijateljima smo velikodusni, i za uzvrat dobijamo mnoge poklone koje UVEK delimo.

Ali da ne preterujemo, nasa uzajamna privlacnost nije uvek stalna. Kao i svako drugo bice i ona mora da bude upaljena da bi dala sve od sebe.

Elektricnom strujom ne zracimo ni ona ni ja, ali je ona ipak uvek prisutna i neophodna u nasem odnosu.

Cesto cete me zateci kako sedim kraj nje radeci na njoj tiho i nezno, prstima obeju ruku. Zapanjen, primeticu mnoge njene neverovatne odgovore transformacije. Kad smo vec kod toga, ona je najsarenija pojava u mom zivotu, a bila bi i u zivotu svakog coveka na svetu. Nas zagrljaj je caroban; dok se ona menja i poseze nezamislivo daleko za slikama i dogadjajima moje postovanje i ljubav prema njoj postaju naizgled neizmerni i suprotstavljaju se razumu.

Njen emocionalni status ne postoji. Ona ne oprasta. Zajedno smo u bilo koje doba dana ili noci. U jedno mozemo biti sigurni - sve svoje (nikako se ne bi moglo reci SLOBODNO) vreme mi provodimo zajedno.

Njena magnetska snaga je neverovatna. Bivao sam sa drugima, neko bi rekao, "probao" druge, ali sam se uvek vracao njoj, nadajuci se da nece otkriti. Jer onda, ma kakav se bes njen srucio na moju glavu, znacu da sam ga zasluzio. Eto, radio sam u dobrostojecoj kompaniji koja je mogla da zadovolji sve moje hirove, i gotovo je izdao. Uvek kada joj se vratim ona je tu i ceka na mene. Uvek puna razumevanja i spremna da mi dopusti da ucinim sve sto i KADA ZELIM. Postoji i druga strana tog novcica - kada ja ucinim nesto sto se njoj ne svidja ili sa cime se ne slaze, ona ne okleva, cesto i bez reci, ponekad uz cinicnu opasku - ona me izbaci napolje.

Bili dobri ili nosi nasi odnosi, oni su uvek fizicki. Mi smo toga vrlo dobro svesni. Nisam u stanju da drzim prste dalje od nje. Ona se nikada ne opire mom veoma neznom ili, ponekad grubom dodiru. Mi znamo na cemu pociva nas odnos. Uz njenu nesebicnu pomoc pisem poslovna pisma, ljubavne poruke i poeziju. Sviramo zajedno. Ona je izvor svih znanja ovog sveta i sve njegove mudrosti. Od mene ne cuva nista u tajnosti. A ako je zamolim da neku moju tajnu sacuva, mogu apsolutno da se pouzdam u nju.

Ponekad, dok usnula lezi, stojim i divim joj se, divim se njenim mogucnostima dok moj pogled klizi preko njenih neprivlacnih oblika. Znam da vecina sveta vreme koje nas dvoje provodimo zajedno ne bi nazvala produktivnim. Tada mi padaju na um razni istorijski dogadjaji i licnosti - Jelena Trojanska (i drveni Trojanski konj), Neron (i spaljivanje Rima) i logika, i jasno mi je da ta vecina izvlaci kraci kraj. I tako ce moju gorucu, strasnu, nekontrolisanu ljubav za moju fantasticnu AMIGU razumeti tek nekolicina. Iskreno se nadam da ste i vi jedan od njih.

Nego, da budem iskren, nije to bas sve tako daleko otislo, nije tako intenzivno i van kontrole. Zabavljajte se sa vasim kompjuterom...

Vas,

Vlada

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.