Pismo iz Kanade
Pise Walt Petrigo

31. 08. 2000.

VELIKA POTRAGA

Normalno? Dame i gospodo, tu negde, u ovom nasem sirokom i divnom svetu, postoje pojedinci, mora ih, naime biti, jasne i trezne misli, koji se mozda slazu sa vasim kriterijumima razumevanja i srece. Sve sto bi trebalo da ucinite, jeste da ih nadjete, pa ce vam zivot postati vredan zivljenja! Samo zamislite - nema vise brigama naboranog cela, dok brinete je li vas neko pravilno razumeo ili ne. Zar nije divno sresti se sa smeskom razumevanja i pre nego sto ste progovorili ma i jednu rec? Taj osmeh je nesto vise, on glasnije od reci, i recima koje se u recniku ne nalaze, govori sve sto je neophodno, i vise od toga. Jednostavno, vi znate da vas neko potpuno razume. Vezujete se... znate da ste nasli srodnu dusu. To je nesto iznad normalnog. Velika potraga zavrsena je. 

Jeste li sada savrseno srecni? Nikada necete biti savrseno srecni. Stanje savrsene srece suprotno je osnovnoj ljudskoj prirodi u kojoj se krije nagon za potragom i otkricem (a mozda i unistenjem, potom?). I tako pocinjemo da tragamo za manama - one u zivotu uvek postoje i uvek cemo ih naci. U prilici smo, dakle, da sagledamo sve cinjenice. Jednom recju, ono sto je bilo novo, naprasno postaje staro. "Savrseno" vise nije savrseno, ono postaje "normalno". 

Prvo od bezbrojnih pitanja pomalja se polako iz nejasnog. Dakle, sta je "normalno"? Ni dugi niz odgovora ne daje onaj zadovoljavajuci odgovor na to pitanje. Cak ni beskonacni niz pitanja to ne moze. Odgovor na jedno pitanje otvara niz novih pitanja. A mi uvek ostajemo nezadovoljni rezultatom. Sto se mene tice, prihvatio sam da su normalne sve one stvari koje mogu da procenim i ciji ishod mogu da predvidim. Takve stvari prihvatam kao polaznu osnovu. Kada se to jednom shvati i prihvati, nema, obicno, iznenadjenja. Brodim "sigurnim vodama" dok se ne pojavi sledece iznenadjenje da bi uzdrmalo moju teoriju. A uvek se nesto pojavi kada ga najmanje ocekujete. U nasim zivotima ima puno takvih iznenadjujucih momenata, najsveziji primer u nasim zivotima i istoriji moze da bude pad "Konkorda". 

Ali, da se vratimo "normalnom". Sta je njegovo istinsko znacenje? Standardi normalnosti imaju dva aspekta i znacenja: lican i opsti. Ono sto ja mislim da je "normalno" ne mora da bude tako za nekoga drugog. Svako ima svoje arsine "normalnog" u svom zivotu. Svako to svoje normalno gradi uz pomoc sopstvenih pravila. U strukturi ljudskog drustva, pokusali smo da pomesamo sve te "normalnosti" stvarajuci paket pravila koja mogu da zadovolje prosek zajednice. Biramo pojedince koji ce pravila stvarati, i starati se da se ljudi njih drze. Ta pravila postaju Zakoni po kojima svi zivimo i kojih se pridrzavamo (?). Ali "normalnost" nije konacan odgovor za pojedinca. Mi se razlikujemo kao nasi otisci prstiju.

Pisuci ove reci izazova, nadam se da ste u stanju da podignete krajicak zavese i zavirite u svet "nezamislivog" i "neizrecivost", sto ne cinimo svaki dan. (Ovaj otrovni komentar i nimalo laskava tvrdnja upereni su protiv mene i vas). Uveren sam da vecina vas nema pojma o cemu pricam. Zasto? Vi, naravno, ne znate razloge zasto neko naprosto nije inteligentan. Jednostavno, vi ne zelite da obratite paznju na problem i da se sa njime uhvatite u kostac zato sto smatrate da ne moze biti resen. Da svi ljudi misle tako, jos uvek bismo ziveli u pecinama (bez vodovoda) i koristili munju umesto sibica. Mnoga otkrica u proslosti dovela su nas na nivo na kome smo sada, u komforu i razmeksani do krajnosti. Neobracanje paznje jedna je od najcescih gresaka u ljudskim pokusajima da komuniciraju i u ljudskoj strukturi razmisljanja imaju dugu i neprekinutu tradiciju.

Strucnjaci kazu da mi zadrzavamo oko 5% informacija koje pljuste po nama neprekidno iz svih pravaca. Da, cak i u tih nekoliko maglovitih sati koje provodimo u snu. Tada nam se u u podsvesti odvijaju filovi onoga sto smo proziveli. Pa gde je tu moral, u dubini nasih najdubljih osecanja? Gde ljubav, emocionalna konstanta nasih srca, tela, dusa? Jesu li misli postovanja i ljubavi koje posvecujemo osobi za koju drzimo da je najvaznije bice u nasem zivotu bas tako stalne i nezaobilazne?

Na nasu zalost, te tople i bliske misli tek su odsjaji na horizontima nasih zivota. Nasa nesposobnost da se potpuno usredsredimo na stvar i sasvim prevladamo nasu genetsku sifru samozastite i samoodrzanja najveca su prepreka potpunoj emotivnoj pripadnosti. Ukratko, dajemo ono sto nam je dato da damo. Ni manje ni vise. Znam da to zvuci grubo, ali je, avaj, istinito. Psu je potrebno mnogo da preboli smrt gospodara. U nasim zivotima, medjutim, nema mnogo slucajeva "Romea i Julije". Mnogi od nas tokom zivota prozivljavaju licne tragedije za koje smo mislili da nikada ne bismo bili u stanju da ih prezivimo. Nastavljamo dalje, prezivevsi ih. Do sledece prilike. Ali nije to samo smucanje u tami. Ili, sto bi stara poslovica rekla, "Covek (naravno, moje dame, fraza je skovana verovatno u doba kada gospoda nisu bila bas toliko gospoda kao danas) ne zivi samo o hlebu".

I zasto vam sve ovo pricam? Pa, dragi moji, uvek mostoji muva u vasim mislima... nemojte je prosto zgnjeciti... pustite je da leti sto vise moze, jer ona je izvor vaseg mentalnog zdravlja...

Vlada

[ Prethodne kolumne ]

Copyright ©2000 beograd.com. All Rights Reserved.