Pismo iz Kanade
Pise Walt Petrigo

22. 09. 2000.

Ponosni Vankuver

U ovoj, 2000. godini, Vankuver je najlepsi kanadski grad u kome zive ljudi sa svih strana sveta. U njemu cvetaju razne kulture potpuno podjednako. Godine 1792. kapetan Dzordz Vankuver iz Britanske kraljevske mornarice prvi je uplovio u ovu pogodnu i zasticenu luku na zapadnoj obali Amerike. Zahvaljujuci obilju suma i blizini Okeana, tu je, godine 1870, nastala prva naseobina okupljena oko pilane. Zvala se Grenvil. Sesnaest godina kasnije, Grenvil je promenio ime u Vankuver, u cast prvog Evropljanina koji je krocio na to tlo. Iste te godine Vankuver je postao grad i - izgoreo u velikom pozaru gotovo do temelja. Po otvaranju Panamskog kanala, 1915, Vankuver je postao vazan, buduci luka pogodna za izvoz psenice i drveta na Jug, Istok i u Evropu. Od tog doba Vankuver je postao treca po vaznosti luka u Kanadi. Sam centar grada ima 500.000 stanovnika, a sa obliznjim naseljima i citavih dva miliona. No, bilo kako bilo, Vankuver smatraju najzabavnijim gradom u Kanadi i kanadskim odgovorom na San Fransisko.

Vankuver sam prvi put posetio 1952. godine. Bio je to zanimljiv izlet. Moj prijatelj bio je kupio nov Ford Ferlejn za nekih 1250 dolara, pa smo se zaputili na sportske igre Britanskog Komonvelta. Tih dana bio sam sportista sto bi se reklo - do kosti. Bavio sam se mnogim sportovima, pa nikako nisam smeo da propustim trku Banister - Landri.

Danas se savremenim auto-putem do Vankuvera stize brzo i ugodno. Godine 1952. bio je to dugacak i potpuno nepredvidiv put, na kome je svasta moglo da vam se desi. Od Kalgarija do Revelstouka putovalo se prasnjavim sporednim putem. Ipak, prava nocna mora za vozace nastajala je posle Revelstouka, kada se izlazilo na ono sto se zove "velika krivina". Radilo se, naime, o uskom putu od crvene gline punom klopki za vozace. "Velika krivina" u potpunosti je zasluzivala svoje ime. Ponekad su ostre krivine podsecale na pravi slalom, ali tih dana, kada smo bili mladi, hrabri, ili jednostavno blesavi, za nas je to predstavljalo zabavu. Valjda nam nikada nije dospelo do svesti koliko smo bili blizu smrti vozeci se ivicom kanjona reke Frejzer, koja kao da nas je zeljno ocekivala na dnu kanjona ispresecanog hridinama. Negde na pola puta ipak smo shvatili sta znaci dva metra visoka drvena statua drvene glave na pocetku "Velike krivine" - ne budi tvrdoglav. To je i pisalo ispod statue. Prosto i jasno. Nase putovanje bilo je puno dozivljaja i trajalo je dva dana. Stigavsi, uspeli smo da obavimo vecinu stvari koje smo nameravali, mada smo neke propustili.

Danas stojim na istom mestu gde sam stajao pre 48 godina. Zaliv Inglis nije se mnogo promenio. Isti smedji, mekani pesak, isti stari balvani koji su preziveli mnoge oluje. Zaliv Inglis jedna je od najpopularnijih plaza u Vankuveru. Kikotanje mladezi na sve strane isto je kao i pre gotovo pedeset godina. U daljini vidim rasprostrto zuto cebe i na njemu zgodnu, crvenokosu devojku. Ma, je li to vec vidjeno? Znam sta sam uradio pre pedeset godina u istoj situaciji. Osecanje je isto... zaputih se u tom pravcu. Kakve veze ima vreme? Sta mare godine? Gospode, nemam li ja druga posla... ja sam sada star covek... stvari nisu iste kao pre pedeset godina... ipak, zuto cebe je isto, i crvenokosa devojka, i Sunce... isto... Stojim nad devojkom. Nakasljem se, ona podigne glavu i pogleda me. Nesto nije u redu - bice da je to onih pedeset godina... na njenom licu ne primecujem nikakav poseban izraz. Pitam je ne zna li slucajno koliko je sati... uz svo postovanje, naravno... bio je to tek jedan odsjaj secanja, a puno ih ima u zivotu. Jesu li ti odsjaji proslosti vazni? Ako nisu, sta jeste? Znamo li odgovor na to pitanje? Mozda znamo, mada najverovatnije ne. Koliko god ti odsjaji bili zivot sam nisu li oni...

Uzivajte i zaronite u svoja secanja...

Do sledeceg puta

Vlada

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.