Zahvalnost, prisilne napojnice i ostale drustvene ludosti

Postoje trenuci u zivotu kada svako od nas mora bliznjem svom da iskaze zahvalnost za nesto sto je ucinjeno bolje od uobicajenog. Uvek mi je drago kada mi je dopusteno da iskazem svoju zahvalnost nekome ko je ucinio nesto lepo za mene. Znak te zahvalnosti moze da bude topao osmeh, istinski topao stisak ruke, buket cveca, cestitka ili ljubazno pismo. U svakom slucaju, to nije "uobicajena napojnica" (u visini od 15% racuna), koja se praktikuje u restoranima. U nekim restoranima, naprosto covek nema ni izbora - lepo vam uracunaju 15 - 20% u racun. Licno, smatram to nelegalnim cinom koji nema bas nikakve veze sa "napojnicom" u pravom smislu te reci, koja se daje, ako se ikako daje, po izboru i slobodnoj volji musterije.

Ni za trenutak nemojte pomisliti da ja ne dajem napojnice. Kada se ukaze prava prilika, u stanju sam da budem veoma velikodusan. Ja volim ljude koji rade u restoranima, ali, oni su sami izabrali taj nezahvalan posao. Kelneri i kelnerice cesto prezivljavaju upravo zahvaljujuci napojnicama. Ali, nije mi jasno zasto se cela ta stvar razvila do tako nerealne i ponizavajuce mere. "I oni moraju da zive!" omiljeni je odgovor kada potegnete to pitanje. A zasto onda vlasnici restorana ne placaju svoje osoblje kako valja, ostavljajuci klijentelu na miru? Ljudi koji rade u drugim profesijama ne ocekuju napojnicu kojom bi, eto, olaksali finansijski teret svojim poslodavcima. A eto, zive. U mnogim zemljama davanje napojnice shvata se kao uvreda i ponizenje. Zeleo bih da vam ispricam nesto sto se dogodilo meni i mojoj porodici nedavno. Otisli smo na rucak u jedan od boljih restorana u Vankuveru. Moj sin sam je odabrao restoran. Kada je bio mladji i pohadjao fakultet, radio je u jednom od boljih restorana kako bi povecao svoje prihode. Izabrao je restoran "Prospect Point" posle duzeg razmisljanja. Restorani, naravno, nisu strani ni meni - svojevremeno sam cak o njima pisao za neke casopise i jednu radio stanicu. Moja zena sjajan je poznavalac kuhinje i serviranja jela. Sto koji nam je bio dodeljen licio je na bastu. Pa i dan je bio divan. Laka izmaglica provlacila se kroz borove u daljini dajuci dodir bajkovitosti celoj atmosferi. Da budem precizan, tu gde smo bili bilo nam je divno. Sve se steklo tako da popodne bude ugodno - lepo vreme, dobar restoran, dobro drustvo, i sve to u izgledu da bude uskoro krunisano dobrom hranom i uslugom. U narocitim prilikama skloni smo da budemo pomalo zakerala kada se radi o nasoj hrani i posluzenju. Narocito usluga mora da tece glatko i gotovo neprimetno, a savrseno. Ukratko, zelimo da uzivamo. Da se opustimo. Taj obrok u restoranu "Prospect Point" nikada necemo zaboraviti. Narucili smo predjelo i pice. Dva predjela bila su pogresno isporucena, a predjelo moje zene nije ni stiglo. Fijasko po fijasko, pa je tako obrok nekako ipak stigao do kraja. Nista nismo govorili o tome ni medju sobom, ni kelnerima. Ipak, na kraju smo se nas troje ipak slozili da takva usluga ne samo da ne zasluzuje napojnicu, vec zalbu upravi restorana. A opet, ne zeleci da kvarimo potencijalno lep dan, platili smo racun i izasli iz restorana. I tako, dok smo isli ka kolima i razgovarali o par poslednjih sati, presreo nas je kelner - krupan mladic dvadesetih godina, sa gotovo pretecim pogledom u ocima: "Hej, niste ostavili napojnicu, zar ste nezadovoljni uslugom?" Govorio je prilicno glasno. Nisam znao da li da budem besan ili da sazaljevam ovog mladog grubijana. Najzad, odrastao je u eri prisilnih napojnica, pa mu je promakao pravi smisao napojnice kao takve. Moj sin mu je ljubazno objasnio, tacku po tacku, zasto nije zasluzio napojnicu. Ne znam je li ga to prosvetlilo. Vratili smo se u restoran da se pozalimo. Razgovarali smo sa upravnikom. To je vec bila druga pesma, ali i ona pogresna. Ponudio nam je kupon kojim bismo prilikom sledece posete dobili dva obroka po cenu jednog. Uopste nije shvatio sustinu stvari, niti ga je, ocigledno, ona interesovala. Zar je ma u jednom trenutku mogao da poveruje da ce te sledece posete ikada biti!? Spolja, restoran je izgledao sjajno i otmeno - verovatno je to preteklo od prethodnih vlasnika. Ali, bilo kako bilo, obavezna napojnica postala je nerazumni obicaj kome se svi pokoravamo, a sa kojim se niko ne slaze. Svaki dan se srecemo sa ljudima kojima je posao da nam pruzaju odredjene usluge. Najveci deo tih usluga pruza nam se na zadovoljavajuci nacin, a mi ih, za uzvrat, placamo. Tim poslovima se bave ljudi koje je zaposlio vlasnik. On ima ugovor sa ljudima koje je zaposlio. Sta se klijenta tice kakav je to ugovor? On placa cenu usluge koju odredjuje vlasnik, i u koju su uracunati svi njegovi troskovi poslovanja, ukljucujuci i cenu rada. Najveci broj zaposlenih, recimo mesari, mehanicari, sluzbenici za salterom - ne ocekuju od vas napojnicu, njih placaju oni koji su ih zaposlili. Lepo je kada nekoga nagradi poslodavac za dobro obavljen posao, ali je nisko i nepravedno zahtevati nesto sto nekome ne pripada. Poredjenje koje sledi mi se ne svidja, ali ga smatram najboljom ilustracijom onoga o cemu govorim. Dakle, kako bi to izgledalo da vam prosjak na ulici trazi milostinju, a kada mu udelite, on ustane i kaze - "Ja ne prihvatam manje od dva dolara!"?

Ne muci samo prisilna napojnica problem ovog sveta koji se stalno menja, ima toga jos puno. Dodatni troskovi ovamo, dodatni troskovi onamo... svako bi hteo veci deo kolaca, vise nego sto mu pripada. Vrednost proizvoda i procesa njegove proizvodnje nisu vise nikakvo merilo. Velika kompanija vam naplati neki sitan dodatni trosak, toliko sitan da nije vredan ni vase paznje, a nekmoli zalbe, vi platite... milioni drugih takodje, a trezori kompanije se pune...

I tako, kao i obicno, zeli vam sve najbolje vas

Vlada

P.S. - A sta da se kaze za rukometnu utakmicu na Olimpijadi u Sidneju? Yugosloveni zasluzuju jos jednu zlatnu medalju, za hrabrost i upornost. Kanadjani i Amerikanci se, medjutim, zale da su se slabo pokazali jer nisu imali dovoljnu finansijsku podrsku svojih vlasti Smesno, ali - nije li to isto?

[ Prethodne kolumne ]