Pismo iz Kanade
Pise Walt Petrigo

20. 10. 2000.

Prah prahu...

Probudio sam se jutros ne znajuci bas gde sam, cak ni zasto sam ja - ja. Nije to nesto sto se desava samo jednom u zivotu. To pitanje najveci broj ljudi postavlja sebi stalno, mada je to jedno od onih pitanja na koja nema odgovora. I, eto nas u slepoj ulici. Moj um pokusava, srce zeli da zna, ali pravi odgovor da dam ne mogu. Neko ce da pomisli da sam posasaveo, ali verujem da ima i onih koji ce se diviti mojoj hrabrosti da otvoreno govorim o necemu o cemu se vecina ljudi ne usudjuje da prica. Znam da sam rodjen, znam kako sam stvaran (to jest, mislim da znam, mada ne mogu da budem siguran...), znam sve moguce teorije o evoluciji - nijedna od njih ne daje nam konkretan odgovor. Sve te teorije tesko da su vise od nagadjanja obrazovanih ljudi, koja se od vremena do vremena menjaju. Zasto sam ja - ja, ako zaista ne znam ko sam stvarno i zasto sam to, i gde je to moje "ja"? Gde su kraj i pocetak Univerzuma? Znam sve osnovne podatke, ali ne znam zasto sam stvarno tu gde jesam. Vera je pokusala da moju radoznalost umiri lepim pricama. Mojoj inteligenciji te price nisu se ucinile laskavim niti prihvatljivim. Ima toliko verzija na istu temu. Imam li ja neku misiju da ispunim, ili tek tako da svrljam unaokolo iz dana u dan, radeci svakodnevne stvari koje nece ostaviti nikakvog traga za buducnost? Dodje mi da ponovo zaspim i probudim se kada se pojavi neko sa svim odgovorima i cvrstim cinjenicama. Samo, bojim se da bi to bio veoma dug san. Postoje mnoge vrste praha - fizicki, mentalni i sav onaj prah koji se nalazi na svemu sto postane prasnjavo. Ali prah o kome ja govorim nije prasina koja pada po stvarima. Prah o kome pricam je vecni prah. Jer sve je prah. i vi i ja bili smo prah i opet cemo to biti. Priroda dopusta promene. A sve promene osudjene su od samog pocetka. Te transformacije razlikuju se samo po vremenu trajanja. Sve sto je bilo transformisano tezi da se vrati u prvobitno stanje. Cement ce se kruniti i vratiti u prvobitno stanje, mada process moze jako dugo da traje. Ne pitajte me koje je to stanje... niko to ne zna. Raspon naseg zivota ne dozvoljava nam da postavljamo pitanja ciji odgovori duzinom prevazilaze nas vek. Dopusteno nam je da znamo samo mali deo price. Granice nase moci shvatanja postavila je Priroda. Mi te granice katkad prekoracimo, samo da bismo se vratili zapanjeni velicinom naseg neznanja i nemogucnosti da shvatimo. Zivot, ipak, nije beznadezan, on je tako jednostavna da nam sva nasa zamrsenost ne dopusta da pojmimo tu njegovu jednostavnost. Ima li zivot neki svoj razlog? Prilikom rodjenja svako bi trebalo da dobije nekakvu mapu zivota, na kojoj su obelezene sve rupe i zamke na zivotnom putu. Tada bi zivot mogao da ima cilj, a ne samo uzbudjenje nepredvidljivog. Ulicama naseg uma lutamo cesto, to je tacno, ali retko nalazimo pravu adresu. Svejedno, zelim vam sve najbolje, ma ko i ma gde bili... to jest, ako to znate...

Vas Vlada

 

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.