|
Pise Walt Petrigo
10. 11. 2000.
Sva deca su - nasa deca
Neki dan gledao sam decu kako se igraju. Bilo ih je svih uzrasta, debelih, mrsavih, obucenih bolje ili gore. Na svim licima video se onaj srecni i nasmejani izraz detinjstva - ili na skoro svim.
Jer, bio je tu i decacic od neke cetiri godine, obucen u izbledelu,plavu, ocigledno poklonjenu jaknu. Stajao je sam pored ograde, dok su mu se suze slivale niz obraze... Niko nije obracao paznju na njega. Svet je isao za svojim poslom. A on je bio po strani.
Nece mu to biti poslednji put u zivotu da bude po strani od bujice zivota. Obrasci se stvaraju lako, ali menjaju tesko i dugo. Cesto je cak i nemoguce izmeniti ustaljeni obrazac. Nas mali prijatelj tek je jedna od mnogih mentalno zapostavljenih i napustenih malih dusa.
Veliki broj ljudi imaju tu privilegiju da na svet donesu dete. Ali uz tu privilegiju idu i brojne odgovornosti. Radjati dete da bi se imalo jos jedno bice pored sebe nije nikakav motiv. To nije tako jednostavno. Dete je kao izlazak Sunca ili njegov zalazak u najvecem broju slucajeva, dete je, naprosto - dar zivota.
O detetu morate voditi racuna u svakom pogledu, sprecavajuci sve sto bi ga moglo ugroziti dok ne odraste.
Ja
ne govorim o najboljoj hrani i odeci, najskupljim igrackama. Ja mislim na
nesto sto na sebi nema nalepnicu sa cenom i sto se ne prodaje ni u jednoj
radnji. Mislim, dakle, na vasu osecajnost, razumevanje, strpljenje i
ljubav koje morate pruziti bezrezervno i neograniceno.
Dete je fizicki i mentalno krhko, i mnogi bezobzirni pojedinci to iskoriscavaju nemilice. Deca se prodaju, koriste kao jeftina radna snaga, bivaju prisiljavana na prostituciju, sakate ih sopstveni roditelji kako bi izazvali sazaljenje dok prose.
A vase dete je, da tako kazemo, novo izdanje vas samih. Potrebno je uloziti svo moguce iskustvo, znanje i strpljenje kako bi to novo izdanje bilo bolje od vas. Ko od nas nije video stari lanac sa mnostvom zardjalih karika. Lanac je jaka stvar. U stvari, lanac je jak onoliko koliko njegova najslabija karika.
Nasi preci, mi sami i nase potomstvo karike smo u lancu zivota.
Odlazimo u pozoriste da bismo uzivali, upustamo se u to da budemo sebicni. Vracamo se kuci cuvajuci to jedno pozorisno iskustvo koje smo stekli. Nasi pogledi i nacin razmisljanja uticu na to sta mislimo o predstavi. E, sad, zadrzimo li ta briljantana ili apsurdna misljenja za sebe, to nece izmeniti tok bilo cijeg zivota.
Medjutim, podizuci dete cesto ste u prilici na napravite nepopravljivu gresku. Dete je kao najskuplji list hartije sa koga ne mozete obrisati nesto sto ste zabrljali. Morate dobro da promislite sta cete i kako reci detetu. Nacin na koji prvi put upoznajete dete sa necim vrlo je bitan i ne dozvoljava gresku.
Nasledje nije tek suplji predmet koji ce uciniti da dete pomisli kako je bolje od nekog drugog. Nasledje je veza sa onim drugim delom detinjeg bica koje ceka da popuni postojecu mentalnu prazninu. Nasledje ce doprineti izgradnji samopostovanja i osecanja odgovornosti prema proslosti i precima kod deteta.
Secam se koliko su moja deca bila zainteresovana za nasu proslost, za stvari koje sam ja znao, a ona nisu.
Svaka porodicna fotografija pokrece beskrajni niz veza sa dogadjajima i ljudima koji su deo detetovog zivota kroz porodicne veze i nasledje. Posmatrao sam lice mog sina dok je listao porodicni album i naisao na sliku svog dede. Izraz lica bio je nekako "poseban", zadubljen, takav kakvog nikada ranije nisam video. Gledajuci ga tako, i gledajuci istovremeno sliku svog oca, nisam mogao a da ne primetim slicnosti. Za mene je to bilo otkrice, pa mada sam nacelno znao da slicnost moze da postoji, kada sam se u to uverio, prosli su mi zmarci niz kicmu.
To vece pricao sam sinu o Vuku Karadzicu i srpskim junackim pesmama. Objasnio sam mu njihovu jedinstvenost pomenuvsi nemackog pesnika i filosofa Getea, koji je u svojoj starosti, a bilo mu je preko osamdeset godina, odlucio da nauci srpski kako bi mogao da ih cita u originalu. Moj sin zna ko su bili Kraljevic Marko i Milos Obilic. Provodi mnogo vremena tragajuci po Internetu za nasom prosloscu. Moj sin zna da su Srbi ponosan i castan narod koji ce uvek braniti svoja prava. To budi osecanje pripadnosti i uliva ponos. Moja zena i ja pricali smo, naravno, deci i o drugim velikim istorijskim dogadjajima i licnostima koji su ovaj svet nacinili takvim kakav jeste.
Prebacite nezno svom detetu ruku preko ramena i recite mu s ljubavlju i mnogo detalja ko ste vi. Dan za danom prolece, i dok se okrenete, prodje zivot. I vas i mene jednom nece biti (ne daj Boze da to bude uskoro!). Ko ce nasoj deci bolje od nas samih objasniti ko smo mi bili? A ako ne znaju ko smo bili mi, nikada nece znati ko su oni. Ima toliko stvari u nasem zivotu od cijeg smo razjasnjenja davno digli ruke. Olaksajmo njima bar teret, dok to jos mozemo.
Nemojmo dopustiti nekome koga volimo da luta kroz zivot bez osecaja pripadnosti. Svi oni pojedinci koji lutaju svetom ne znajuci sta zaista zele svesni su da "tu mora da nesto nedostaje", nesto vazno u njihovim zivotima sto nikada nece naci.
Ovo je bio samo mali podsetnik za nesto sto sto ste vi vec odavno znali... naravno. Ako volite, to morate i reci.
Sve najbolje zeli vam
Vlada
|
|