|
Pise Walt Petrigo
19. 01. 2001.
Dome, slatki dome, to jest ako ga imate
Sumrak se spustao na vecno zakrcene ulice grada. Naizgled beskrajni sum bezbrojnih guma na asfaltu davao je celoj atmosferi ton neceg natprirodnog. Svaki tocak dodirivao je asfalt proizvodeci drugaciji zvuk. Dodatnu zanimljivost u tom orkestru izazivale su rupe i naprsline na asfaltu. Cudna sinhronizacija zvukova stvarala je sopstvenu simfoniju. A ta simfonija imala je i bezbrojne izvodjace, i nijednog dirigenta.
Ulica pripada svima. Svakom je dozvoljeno da je koristi. Bogati je koriste koliko sto redje mogu, siromasni onoliko koliko moraju, sto je obicno mnogo. Zima je, na primer, vreme kada jedan grad otkriva mnoge svoje tajne, koje postoje stalno, ali se vide tek tokom ledenih dana.
Nevidljivi tokom toplih dana, beskucnici odjednom postaju upadljivi. Beskucnik nema izbora. Kada je napolju hladno, mi (to jest srecnici koji imaju krov nad glavom i radna mesta) nastojimo da sto manje boravimo napolju. Mi imamo izbora.
Sumrak se polako pretvara u mrak. Ledeni vetar baca snezne pahuljice u svim pravcima. Rukavice koje nosite i nisu bas od neke koristi. Prsti pocinju da vam se koce. Ubrzavate korak ka mestu na kome cete se ogrejati.
Sredovecna zena u ofucanom dzemperu stoji na raskrsnici. To sto se svetla na semaforu menjaju, nju ne zanima je, ona nema gde da ode. Pokusava da se zagreje cupkajuci u mestu i obavijajuci dzemper cvrsce oko sebe. Desnom rukom drzi dete koje nema vise od cetiri ili pet godina. Dete stoji nepokretno. Na njenom bledom, plavim loknama uokvirenom licu ne vidi se nikakav izraz.
Dok sam cekao da se promeni svetlo na semaforu, bacio sam pogled na sat bilo je 16:30, upravo vreme kada pocinje duga, ledena noc.
³Mozemo li da popricamo na trenutak?² zapitao sam je. Oklevala je na kratko. Kasnije sam shvatio da je bila iznenadjena sto joj se neko uopste obratio. ³Naravno,² odgovorila mi je prijateljskim glasom. Ona i njena cerka nisu imale krov nad glavom vec nekoliko nedelja, a vec neko vreme nisu nista jele. Prvo sam se postarao da imaju krov nad glavom preko vikenda zakupio sam im sobu u malom obliznjem hotelu. Na odlasku sam joj dao sto dolara i rekao vidimo se u Ponedeljak, tacno u 07:45. Pojedite nesto dobro.
Te veceri kod kuce osecao sam se dobro. Bolje nego da sam sam primio neki poklon. Ponekad je davanje vece zadovoljstvo nego dobijanje.
Za doruckom narednog jutra cuo sam njenu pricu. Sve te price sadrze u sebi slican obrazac neodgovornosti. Muz vise nije mogao da podnese pritisak zahteva porodice i male plate, pa je jednostavno otisao da pokusa da pocne iz pocetka, ostavljajuci porodicu na cedilu.
Ipak, zivoti Margarete i Done sada su se kak-tako sredili. Margaret je dobila posao kao cistacica, a Dona redovno pohadja pretskolsko. Nije bilo potrebno mnogo da ih se ucini zadovoljnima i da im povrati samopostovanje.
A to je samo jedan od slucajeva. Istrazivanja pokazuju da ljudi sa zdravstvenim problemima gube krov nad glavom i postaju beskucnici. A svaki duzi boravak na ulici izaziva kod pojedinaca neminovni process mentalne i fizicke retardacije.
Zdravlje beskucnika veoma je lose kada se uporedi sa zdravljem prosecne populacije. Tuzno je to sto ljudi kojima najvise treba pomoc ne dobijaju nista. Jer, da bi dobili socijalnu pomoc, morate da imate stalnu adresu. Jedno jutro prolazio sam pored ³njih², posmatrajuci ih kako ³gledaju svoja posla², a to ce reci nikakva. Pozeleo sam da rasirim ruke i da im kazem kako saosecam sa njima. A nekih jutara, secam se, skoro da ih mrzim. Verovatno zato sto vidim nekog od njih kako se pijan valja u jarku ili ubrizgava sebi drogu.
Ipak, mnogi beskucnici zasluzuju bolji zivot. Sticajem okolnosti koje nisu mogli da kontrolisu, gurnuti su na marginu drustva.
Strucnjaci se ne slazu po pitanju koliko stvarno beskucnika ima. Konferencija koju je decembra 1996 organizovala Americka federacija za beskucnike izvestava da, iako etnicki sastav zavisi od geografske lokacije, 50%beskucnika su Afroamerikanci, 29% belci i 10% Latinoamerikanci. Po tvrdjenju istog izvestaja, izmedju 2,5 i 19,4 procenata americkih beskucnika cine osobe stare izmedju 55 i 60 godina. Najvise je onih izmedju trideset i pedeset godina cak 51%, a dece ispod osamnaest godina je 25%. Izvestaji gradonacelnika 29 najvecih americkih gradova tvrde da su 49% posto beskucnika muskarci, a 10% neudate zene. Osamdeset i jedan procenat od ukupnog broja su alkoholicari ili narkomani, dok se za cek 59% beskucnika u 19 gradova smatra da pate od teskih mentalnih poremecaja.
Koji su glavni problemi koji uzrokuju beskucnistvo?
Najveci je, svakako, udoban stil zivota na koji smo navikli u dvadesetom veku. Osecanja lojalnosti, odgovornosti i samopostovanja polako nestaju. Licni napor i individualni ponos sve cesce su nam odsutni sa dnevnog reda. Mnogi od beskucnika su mozda na poslu bili lenji, neposlusni ili nesposobni za timski rad, pa su posao gubili ako bi ga i dobili. Stoga je neophodno organizovati za njih smestaj i pomoc koja bi im pomogla da prezive.
Stojim pored prozora u toploj i udobnoj kancelariji. Doroti je donela malo svezeg cveca. Januarsko jutro je hladno. Duva jak vetar. Dole, na ulici, ljudi dizu revere kaputa i jakni da bi se zastitili. Ali, to ce uskoro biti zaboravljeno oni ce uskoro biti kod svojih kuca, na toplom. Prekoputa, jedan beskucnik montira svoju kartonsku kutiju iznad otvora za ventilaciju iz koga izbija topao vazduh. On je, izgleda, vec stigao kuci.
Imajte samilosti i razumevanja. Ljudi su sami sebi najgori neprijatelji.
Vas,
Vlada
|
|