|
Pise Sinisa Randjelovic
14.05.2001
Mladi Jugosloveni u Rusiji
Izgubljene generacije
Do pre tri godine po grubim racunicama u Rusiji je bilo oko sto hiljada jugoslovenskih gradjana. Ekonomska kriza u Rusiji je uticala da se taj broj smanji
i procene su da sada Jugoslovena u Rusiji ima oko pedeset hiljada.
Za sve se moze reci da su ekonomski emigranti, na privremenom radu, s tim da vazi ona stara, “nista nije trajnije od privremenog”.
Emigracija je pocela devedesteih godina kada su u Rusiju dolazili, pretezno, gradjevinski
radnici. Dogadjaji u tadasnjoj Jugoslaviji dali su veliki impuls povecanju
broja nasih ljudi u Rusiji. Osnovano je mnogo privatnih firmi, pretezno u gradjevinarstvu, poceli su da dolaze ljudi i sa nizim obrazovanjem, tako da je prosek skolske spreme nasih ljudi u Rusiji poceo znatno da se
smanjuje. Sa ovim ljudima krenuo je i manji talas onih koji su, bezeci od zakona, nasli utociste u Rusiji. Uglavnom, vecina nasih ljudi u boravi u Rusiji bez porodice. Takvih je oko
osamdest procenata. Ostali su doveli kompletnu porodicu ili mladje clanove.
Niko se ozbiljno nije bavio istrazivanjima te vrste, no cinjenica je da su se dolaskom hranioca u Rusiju, mnoge porodice raspale. U slucaju da je porodica fakticki ostala “zajedno’, ako se tako moze reci, najveci broj nasih radnika je u Rusiji je formirao jos jednu porodicu sa zenom Ruskinjom. Mnogi su dobili i decu u novoj porodici. Gruba procena pokazuje da je skolske dece nasih ljudi u Rusiji, bilo da su ih doveli sa sobom, bilo da su ih izrodili u novoj porodici, oko hiljadu.
Za zemlju kao sto je Jugoslavija to je veliki broj mlade populacije. Jos jedno otvoreno pitanje vezano za buducnost Jugoslavije. Rasejali smo po svetu sposobne i umne ljde srednje generacije i nasu najumniju i najsposobniju mladost. Jugoslavija ce tek osetiti probleme vezane za nedostatak sposobnih ljudi koji treba da vode u napredak priveredu i drustvo. Znaci, nasih hiljadu malisana nebi trebalo tako lako odbaciti, naprotiv, uciniti sve da budu i ostanu jugosloveni.
U stavrnosti, situacija sa decomn nasih radnika je veoma problematicna. Deca koja su dosla sa roditeljima, zbog neizvesnosti u Jugoslaviji, idu u ruske skole. Deca rodjena u mesovitim brakovima obavezno idu u ruske skole. Prvi znaju srpski jezik ali ga potepeno “rusificiraju”. Drugi srpski jezik neznaju uopste ili ga govore sa teskom mukom (cast izuzetcima) jer i majke nisu naucile sprski jezik.
Od tolikog broja dece nasu osnovnu skolu u Moskvi pohadja svega 26 ucenika u redovnoj nastavi i desetak u dopuskoj
nastavi. Zanemarljiv broj. Svi ostali idu u ruske skole i, verovatno, nikada se nece vratiti nazad u nasu zemlju. Dok zavrse skole roditelji ce ostariti, deca ce postati zreli ljudi i svoju egzistenciju ce obezbediti u zemlji koju bolje znaju nega zemlju oca.
Nasa drzava nije nista ucinila da spreci ili uspori asimilaciju nase dece. To malo djaka koji pohadjaju nasu skolu je na racun entuzijasta i onih koji nameravaju da se vrate u skorije vreme nazad. Zapravo, mnogo vise ljudi sa decom ce se vratiti u zemlju nego tih cetrdesetak cija deca pohadjaju osnovnu skolu. Svi ostali racunaju da ce upisati decu na dalje skolovanje bez vecih
problema.
Skolovanje koje je po jugoslovenskim zakonima obavezno i besplatno, nasi ljudi u Moskvi placaju nasoj skoli, pocev od zakupa skolskog prostora pa do placanja troskova odrzavanja i rada skole i plate uciteljima, oko 400 nemackih maraka mesecno. Za dvoje dece je to 800 maraka, veliki novac i za ljude koji ovde
rade. Mnogo je roditelja koji to sebi ne mogu da dozvole.
U zgradi gde se nalazi nasa skola smestena je italijanska i japanska osnovna skola. To treba videti, svakog jutra decu besplatno dovoze autobusi sa svih krajeva Moskve, a posle skole vracaju kuci. Oko 60% svih troskova skolovanja dece placa drzava (Japan, Italija), a 40% roditelji. Kako smo mi daleko od toga.
I sto je najsmesnije u tome, nase Ministartvo prosvete uredno trazi da skola podnosi finansijski izvestaj za svaku skolsku godinu, finansijski izvestaj o rashodovanju tudjih para. Nase ljude, cija deca sada pohadjaju osnovnu skolu u Moskvi, vise boli to sto nikoga ne interesuje ni ta skola ni ta deca, nego placanje.
Postavlja se pitanje, da li smo toliko siromasni da drzava nije u mogucnosti da obezbedi bar elementarne uslove kao sto su prostor za skolu i tehnicko opsluzivanje. Roditelji bi sami placali ucitelje, a broj dece u osnovnoj skoli u Moskvi bio bi bar tri puta veci. Drzava se pobrinula da pri izdavanju viza uzima taksu za sopstveni budzet. Zar je problem da se uz taksu za dobijanje poslovne vize uzima jedna marka, samo jedna marka, namenjena osnovnoj skoli u Moskvi. Procenjujemo da bi se dobilo na taj nacin oko sto hiljada maraka i time bi mnogi problemi bili reseni, skolu posecivao daleko veci broj ucenika, a nasi ljudi i njihova deca osetili bi da nisu odbaceni samo zato sto su otisli da potraze negde, privremeno, bolji zivot.
|
|