|
Pise Radmila Stankovic
27.05.2000.
Svetlana
Bojkovic, dramska umetnica
POLITIKA U SRBIJI JE FARSA
Mozda je Milosevic najvestiji od svih igraca na domacoj politickoj sceni, mozda je on vec dobio Sterijinu nagradu i Oskara - ali to ne znaci da se on meni svida. Ne dopada mi se ni svaki oskarovac, pa ne vidim ni zasto bi on meni bio autoritet.
Retke su glumice koje tako kontinuirano traju kao Svetlana Bojkovic (52). Za vise od tri decenije rada, odigrala je vise od pedeset uloga u pozoristu, na televiziji je igrala sve dok je postojao dramski program, a jednom se okusala na filmu, pokazala da ume, dobila Zlatnu arenu, "ali sam shvatila da to nije moja solja caja". Bas kao sto je davno shvatila da kao glumica nije imala sta da trazi na bilo kom drugom jeziku, osim maternjem.
"Moj zivotni mizanscen u kome sam odrasla bio je na potezu Njegoseva 59, gde sam zivela u detinjstvu i mladosti, Molerova 33, gde sam isla u Dadov, osnovna skola "Sveti Sava" u Avalskoj, potom 14. beogradska gimnazija, pa preko Cvetnog trga do muzicke skole koja se nalazila u zgradi danasnje Muzicke akademije, tik uz Jugoslovensko dramsko pozoriste gde cu zapoceti svoju profesionalnu karijeru.
Sve je to bilo u jednom malom prostornom krugu, i posle mnogo godina sam shvatila, a u medjuvremenu sam mnogo putovala, da je to itekako bogat i velik zivotni put. Tako sam shvatila i kako je Karl Maj mogao da napise remek delo decje literature "Vinetu", a da nikad nije mrdnuo iz Nemacke i da mu nije bilo potrebno da zbog toga ide u Ameriku."
Mnogi koji je poznaju, tvrde da je ova supruga reditelja Ljubomira Mucija Draskica i majka dvadesetsedmogodisnje glumice Katarine Zutic najveci "streber" medju glumcima, da je perfekcionista koji svoju ulogu ne napusta lako, bas kao ni uloga nju. Kada je na televiziji igrala veliku glumicu Zanku Stokic, do detalja je proucavala ponasanje dijabeticara, jer je ova bolovala od secera:
"Kada spremam ulogu, kaze Bojkoviceva, tih mesec-dva sam u tome i za mene tada ne postoji nista osim uloge. Pobijam sebe da bih usla u tu zenu, otvaram sve fioke kako bi taj lik izasao na scenu. I najbolje je kad imam dilemu. To znaci da sumnjam, a kad covek sumnja onda su mu sva cula otvorena. Tako sam sumnjala i kada sam spremala Zanku Stokic koju vi pominjete. Prica o glumici koja strada jer je igrala za vreme rata, za mene je bila vise od glumackog izazova. Osecala sam tu ulogu kao misiju svoje profesije."
Zbog cega jugoslovenski reditelji, osim jednom davno Goran Paskaljevic ("Pas koji je voleo vozove") nisu bili zainteresovan za ovu, kako ce mnogi reci, jedinu legitimnu naslednicu Mire Stupice? Svetlana ne zali mnogo zbog toga:
"To sto nisam igrala na filmu mnogo je veca steta za kinematografiju, nego za mene. Ovo govorim bez ikakve lazne skromnosti. Taman smo bili izasli iz "onog rata", iz partizana, upadosmo u novi rat i sada cemo opet godinama snimati filmove iz "ovog rata", plus proslogodisnje bombardovanje. Ostali smo bez urbanog filma, bez zene na filmu koja bi bila tretirana kao zrela licnost izmedu 30 i 50 godina, onako kako se to moze videti u francuskoj, svedskoj ili italijanskoj kinematografiji. Kod nas ta zena ne postoji. Postoji samo mlada i lepa, i dok se okrenes prodje desetak godina, a tebe ceka slafrok od zenane da igras neku tetku ili babu.
Ovo pricam bez ikakvog ogorcenja, jer ja ne volim rad na filmu. Zapravo, kao glumici mi je bila prilicno dosadna tehnologija pravljenja filma. Zato i uzivam u "Bracnoj igri" Edvarda Olbija, gde igram zenu svojih godina sa svojim najduzim pozorisnim muzem, mojim divnim prijateljem i najdrazim partnerom Petrom Kraljem. I sa tom predstavom cesto gostujemo u inostranstvu gde nas nasi ljudi veoma cesto zovu."
Dugo godina, Svetlana je bila predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije i veoma energicno je vodila ovu organizaciju. I danas je u upravi, uvek spremna da pomogne u odbrani ideja i ljudi. Ali, vlast je ni na koji nacin ne privlaci:
"Moja apsolutna sloboda je moj posao, moja gluma. U toj slobodi ja sam izabrala svoju duhovnu emigraciju u kojoj se nalazim poslednjih godina od kada je krenuo rat i sve ostalo. Nisam mogla, dok su nas bombardovali da budem mirna. Pisala sam pismo Glendi Dzekson, velikoj engleskoj i svetskoj glumici, ministru u vladi Tonija Blera. I znam da ga je dobila. Nije se oglasila, nisam ni ocekivala. Ali, moje je bilo da to uradim, da je pitam kao koleginicu kako je mogla da cuti pred onim uzasom koji se dogadjao u mojoj zemlji, a za koji je bila odgovorna i britanska vlada ciji je ona clan."
Svoja istinska patriotska osecanja ova glumica ne deli ni sa jednom strankom, ni sa jednom partijom. Buduci da nikada nije bila clan Saveza komunista niti bilo koje stranke, prema vlasti i opoziciji ima podjednako kritican odnos:
"Svi oni, i vlast i opozicija, u krajnjem ishodu nece dobro proci. Kada je pocelo visestranacje u Srbiji, partijski lideri su krenuli da animiraju umetnike, pa i nas glumce. Tu i tamo su uspeli da privole ponekog, ali, na moju srecu i ponos, relativno mali broj mojih kolega je ulazio u partije i u vlast. Nazalost, mi danas imamo na sceni partijske sukobe, dilovanje u igri izmedju vlasti i opozicije i unutar same vlasti i opozicije. Dakle, losa rezija, los tekst, zanr zvani farsa. A glumci, tek o tome ne bih.
Mozda je Milosevic od svih tih igraca najvestiji, mozda je on vec dobio Sterijinu nagradu i Oskara - ali to ne znaci da se on meni svida. Ne dopada mi se ni svaki oskarovac, pa ne vidim ni zasto bi on meni bio autoritet."