05.08.2000.

Vladimir Arsenijevic, pisac 

Delimo se na gradjane i politicare

Ovde, u Beogradu, se zivi kao da je sve u redu. I sada prvi put shvatam koliko je truda potrebno da se odrzi ta tekuca prevara, jer se ljudi ponasaju i zive kao da je sve normalno, a zapravo je sve van normalnog. Kao da su gradjani, u ime sopstvene normalnosti, prihvatili da igraju tu cudnu igru ne primecivanja izopacenosti koje ih okruzuje.

Kada je pre pet godina dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, Vladimir Arsenijevic je imao 30 godina i bio je jedan od najmladjih pisaca koji su dobili ovo ugledno priznanje. Nagradjeni roman "U potpalublju" mnogi su zbog njegovog obima nazivali knjizicom, ali ona je bila apsolutni hit po prodaji i citanosti. Posebno medju mladima. Vladimir vec vise od godinu dana zivi u Meksiku kao stipendista Evropskog parlamenta pisaca. Pocetkom septembra treba da se vrati u Beograd sa novom knjigom dnevnika koju ce objaviti u svojoj novoj izdavackoj kuci RENDE (osnovao ju je zajedno sa prijateljima). Rec je o dnevnickim zapisima pod nazivom MEKSIKO, zapravo radi se o ratnom dnevniku iz tri dela: Arsenijevic je belezio dogadjaje od novembra 1998. do pocetka bombardovanja, potom dane bombardovanja do 26. maja 1999. kada je otisao u Meksiko, i na kraju ispovest albanskog pesnika sa Kosova Dzevdeta Bajraja koji je kao i Vladimir dobio stipendiju Evropskog parlamneta pisaca. Njih dvojica su prve komsije u Meksiko Sitiju. 

Ovaj dnevnik, kako kaze nas sagovornik, ima formu akcionog romana sa dve price koje imaju svoju dinamiku i dramatiku. Medjutim, zbog teme o o kojoj pise, tacnije zbog svog junaka Albanca, Arsenijevic, koji je nedavno boravio na kratko u Beogradu, vec je dobio neku vrstu prekora po sisitemu "ne znas ti sta su oni nama radili". 

Pisac na to odgovara: 

" Ja u svojoj novoj knjizi ne govorim o "njima" Albancima, niti o "nama" Srbima, vec pisem o Dzevdetu i o sebi, Vladimiru. 

Otkad je poceo raspad Jugoslavije stalno, ispocetka, pristajemo na "mi" i "oni". A "mi" smo Srbi, dok se "oni" menjaju - najpre su bili Sloveni, pa Hrvati, pa muslimani, pa Albanci, a sutra ce mozda biti i Crnogorci. Necu vise da ucestvujem u toj prici." 

Arsenijevic kaze da nije pisao literarni dnevnik vec je zapisivao zivote - svoj i Dzevdetov: 

"Mene knjizevnost kao knjizevnost vise uopste ne zanima, vec me interesuju stvari koje osecam na sebi. Stoga i necu pisati knjige da bih velicao knjizevnost, vec cu ono sto treba reci zrtvovati nacinu kako treba ispricati". 

Kada je pred kraj bombardovanja prosle godine otisao iz Jugoslavije, Arsenijevic je bio pomalo ljut i razocaran. Danas objasnjava: 

"Tada kada sam otisao iz Beograda stvari su zaista delovale apokalipticno. Tada sam u trenutku mislio da ne treba vise da se vracam. Sada vidim da je to za mene nemoguce. Ja sam i ranije ziveo po svetu, nekoliko godina u Engleskoj, i kada bi tamo pocele da me nerviraju neke stvari, ja bih se pokupio i vracao u svoju zemlju, u svoj grad. Sada sam iskoristio ovu priliku da obidjem Meksiko i upoznam ga koliko god mogu." 

Na pitanje da li ga je zanimalo sta se u medjuvremenu dogadjalo u Jugoslaviji, Arsenijevic odgovara: 

" Naravno da me je zanimalo. I stalno sam bio na internetu i dopisivao se mejlom sa svojim beogradskim prijateljima. Kad je o informacijama rec, mislim da Jugoslavije, odnosno Srbije, uopste nisu tako izolovane s obzirom na sankcije pod kojima se nalazimo. Medjutim, Jugoslavija je postala potpuno nezanimljiva za svet i vise nikoga ne interesuje sta se ovde dogadja. O nama se u svetu cuje tek kada nekoga ubiju ili povogom neke ruzne stvari. A ovde, u Beogradu, se zivi kao da je sve u redu. I sada prvi put shvatam koliko je truda potrebno da se odrzi ta tekuca prevara, jer se ljudi ponasaju i zive kao da je sve normalno, a zapravo je sve van normalnog. Kao da su gradjani, u ime sopstvene normalnosti, prihvatili da igraju tu cudnu igru ne primecivanja izopacenosti koje ih okruzuje." 

Na pitanje da li mu je jednogodisnje odvajanje od ovdasnjih zbivanja na neki nacin i promenilo pogled na ono sto se ovda dogadja, ovaj pisac odgovara: 

" Ja sam u svom rodnom gradu uvek ziveo kao privatna licnost i mislim da je to i dalje moguce. Politika me nikada nije privlacila i, sto bi rekli Englezi, to nije moja solja caja. Kad god su neki stranacki lideri zvali u svoju stranku, osecao sam se kao prostitutka, kao da mi neko nudi seks. Kada se tako ponasate, onda morate znati da vam i zivo nece biti bas raskosan. Mene to nikada nije brinulo jer su moje potrebe uvek bile veoma skromne. Izgleda da je meni u zivotu dopalo da imam zadovoljstvo, da se radujem, da moze da mi bude lepo, ali da nemam para. I moja odluka da sa prijateljima osnujem izdavacku kucu je pre svega zadovoljstvo. Ja znam da u Srbiji sve partije funkcionisu po sistemu rotari klubova sa velikim ekonomskim interesom. Medjutim, meni nisu potrebna ni kola ni stan, ni kuca, niti cu ikada imati racun u banci. Ali, to je izbor coveka koji ne moze da podnese svet politike kao sto ja ne mogu. Tim pre sto ne verujem ni u kakve spektakularne promene. Pogledajte i sami: mi vec deset godina zivimo sa istim igracima na politickoj sceni i mislim da je sada vec došlo do jedne druge politicke podele osim na vlast i opoziciju - s jedne strane imate gradjane, one o kojima sam govorio, a sa druge politicare, sve one koji su na sceni poslednjih deset godina. Pritom vise nije vazno ko kojoj partiji pripada. Za mene je i to unutrasnji mehanizam odbrane od politike koja nam je poslednjih deset godina kreirala zivot. "

[ Prethodna Kazivanja ]