|
Pise Radmila Stankovic
18.11.2000.
Olivera Katarina, glumica i pevacica
Sve su ucinili da me oteraju iz Srbije
Moram da verujem da se vise nece ponavljati moja sudbina, da ce moj sin i slicni njemu pozeleti da se vrate u svoju zemlju, da ce umetnost biti vracena umetnicima a ne diletantima. Posle svega sto sam prezivela to mi je jedina nada.
Punih 20 godina je nije bilo na sceni. Samo je RTS uporno, svako malo, emitovala onaj njen cuveni snimak (u to vreme nije bilo spotova) kako u izazovnoj mini haljini sa dubokim dekolteom peva "Su, su, su, su, Sumadijo..." Ponekad bi se emitovao poneki njen stari film, i ponekad bi se na ekranu pojavila ona antologijska scena iz filma "Skupljaci perja" kada Bekim Fehmiju razbija casu i krvavi ruke, a Olivera peva "Djelem, djelem". Zaboravljeno je na desetine njenih filmova, domacih i kooprodukcionih, zaboravljene su njene sansone, njene izvorne narodne pesme.
A onda je sa balkona Gradske skupstine zapevala "Alaj mi je veceras po volji", na mitingu posle pobede DOS-a. Narod je pevao sa njom i ponovo je pocela da se pojavljuje u javnosti. Mada je u medjuvremenu svoj zivot "raspolutila" izmedju Madrida i Beograda:
"Otisla sam prosle godine posle bombardovanja. Kad kazem otisla, to znaci da sam prodala jedinu imovinu koju sam imala, svoj stan, pa smo moj sin Mane i ja otisli u Spaniju. Za njega i za mene ovde vise nije bilo hleba. Moj sin je slikar, ali od slikarstva nije mogao da zivi pa se okrenuo drugom poslu. Medjutim, posle godinu dana uspesnog vodjenja "Libera" kafica na Vracaru, njemu je onemoguceno da dalje radi. Probao je sa drugim kaficem, na drugom mestu, i opet su se isprecili neki mocnici iz senke i bilo je jasno da za jednog mladog postenog coveka nema hleba. Onda smo prodali nas stan, i to kome, tadasnjem ministru telekomunikacija u Saveznoj vladi, portparolu JUL-a Ivanu Markovicu. Dolazio je dva puta da gleda moj stan, dopao mu se, i onda ga je Vlada Srbije kupila za njega. Tako sam napustila svoju zemlju placuci, jer su me na kraju ipak oterali naslednici onih koji su me preko noci skinuli sa svih televizija, radija i iz svih novina."
Godine rata na ovim prostorima odvodile su Oliveru cesto medju srpske borce u Republici Srpskoj, isla je na Kosovo, pevala je vojnicima, govorila svoje stihove:
"Ja sam bila Srpkinja onda kada se prosto nije smelo reci. Hrvati su mogli da budu Hrvati, Slovenci su mogli da budu Slovenci, Makedonci da budu Makedonci, Siptari da budu Albanci, samo je bio jeres reci da si Srbin. I zbog toga smo kao Srbi tako strasno prosli poslednjih desetak godina. Svi su dobili svoje drzave, samo smo mi najvise iskrvarili i najvise izgubili. Dojucerasnja vlast je izdala sve nacionalne interese sada nam ostaje da se uspravljamo kao Srbi pred svetom koji nas je istinski nepravedno satanizovao."
Oliverin sin Mane Sakic ( iz braka sa nekadasnjim politicarem, pokojnim Miladinom Sakicem) je u Madridu otvorio kafic "Olivera" i tamo se mogu cuti njene pesme. Spanci vole njenu muziku. Neki pamte njen film "Goja" u kojem je igrala knjeginju od Albe:
"U pitanju je sasvim druga kultura koja neguje svoje vrednosti i postuje tudje. Umetnik je umetnik, bez obzira na godine. Mi smo jedna od retkih kinematografija u kojoj glumice moraju biti samo mlade da bi igrale na filmu, a pevacica posle tridesete nema sta da trazi na sceni. Moje najbolje godine zrelosti prosle su u potpunoj zabrani da igram i pevam, tako da su dosle generacije koje prakticno i ne znaju ko je bila Olivera Katarina."
Na pitanje da li je muzika koja je poslednjih desetak godina zaposela radio i tv stanice potisnula onu izvornu pesmu kojom je ona plenila sedamdesetih, Olivera kaze:
"Kada sam pocela da pevam nase domace, narodne pesme, imala sam silne prepreke da uvedem trubace na scenu. I kada su ih pustili, videlo se da su oni nas najbolji izvozni artikal. Mnogo godina kasnije to su svetu pokazali Emir Kusturica i Goran Bregovic. Kada sam imala koncerte u pariskoj "Olimpiji" najveci uspeh sam imala sa ciganskim i nasim pesmama. Trudila sam se da svetu predstavim nasu autenticnu muziku. Ono sto je poslednjih godina nudjeno publici, predstavlja sramotu za narod. To nije muzika ovog naroda i samo je takva vlast kao sto je bila u to vreme mogla da zaglupljuje narod raznim iransko-tursko-arapskim zavijanjem. Iskreno se nadam da ce Srbi posle svega vratiti sebi u svemu, pa i u muzici."
Olivera Katarina je objavila dve zbirke pesama, kompletan je autor desetine novih kompozicija koje nikada nisu emitovani ni na jednoj radio stanici u Srbiji (kaseta je pre nekoliko godina snimljena u Republici Srpskoj) i sva je prilika da bi se opet mogla vratiti pozornici:
"Moj povratak ne moze da izbrise cinjenicu da me 20 godina nije bilo. Niti to da je moj sin bio prinudjen da napusti svoju zemlju, kao i vecina mladih ljudi koji su predstavljali bolji deo nase populacije. Zao mi je kada vidim kako dostojanstveno moj sin predstavlja Srbe u Spaniji, i ne samo on vec svi ti mladi ljudi, a morali su da odu kako bi imali od cega da zive. Svuda u svetu se cuvaju oni u cije skolovanje drzava ulozila, a iz ove zemlje su odlazili obrazovani, skolovani, oni koji govore jezike, poznaju istoriju, patriote u najplemenitijem smislu te reci. I takvim svojim osobinama oni imponuju strancima. Samo ovom rezimu gde su primitivci i kriminalci diktirali nacin zivota, nisu odgovarali.
Moram da verujem da se vise nece ponavljati moja sudbina, da ce moj sin i slicni njemu pozeleti da se vrate u svoju zemlju, da ce umetnost biti vracena umetnicima a ne diletantima. Posle svega sto sam prezivela to mi je jedina nada."