18.06.2001.

Goran Sultanovic, glumac

Svi smo mi jugonostalgicari

Veoma je tesko meni u 54. godini, shvatajuci svu glupost Jugoslavije kao tvorevine u kojoj sam ja rodjen, da mi neko dekretom kaze kako toga vise nema. Da me za tri godine navikne da mi Srbija bude pod sljivom. Meni, ruku na srcu, teritorije nikada nisu nedostajale, vec samo neki ljudi i neka vina. Na Kalemegdanu ionako nisam bio sest godina, a Cuburu odavno drzim za svoju republiku. Prema tome, sta cu ja u Skofjoj Loci, naprimer?

Kada je pre dve godine, u vreme bombardovanja, Goran Sultanovic sa drugarima odlucio da napravi svojevrstan kabare, znao je jedino da ne zeli da ide na mostove i trgove i "prkosi bombama". Okupio je kolege glumce, Nebojsu Ljubisica (gitara), Nenada Cirica (harmonika), Erola Kadica (timpani) i Aleksandra Sreckovica-Kuburu (kontrabas) i poceli su da vezbaju. Glumci pevaci i muzicari napravili su dva sata programa, ponudili ga Braci Petkovicu, vlasniku Moderne garaze u ulici Majke Jevrosime u Beogradu, i tako je poceo, petkom od 23 casa, kabare "Tri ratna druga" koji je posle bombardovanja promeni naziv u "Putuj Evropo". Ovih dana, tacnije 26. i 27. juna, na velikoj sceni "Ateljea 212" spremaju se da obeleze stoto izvodjenje ovog programa (odradili su, naravno, vise). Sve karte su vec rasprodate. Pozvali su gudace, bubnjara, pijanistu... 

Na pitanje kako je doslo do ovog programa u kome ovi glumci zabavljaci govore najlepse stihove iz srpske poezija, pevaju najlepse pesme sa prostora nekadasnje Jugoslavije, komponuju i parodiraju, glumac Goran Sultanovic, idejni autor ovog programa, kaze: 

"Hteli smo da napravimo pricu koja govori o gluposti i idiotluku rata, o tome da te neko bombarduje u 21. veku zato sto je neko nesto zasrao, ili ko zna zbog cega. U svakom slucaju, smislili smo da se to zove "Tri ratna druga" i poceli da igramu u Modernoj garazi, u podrumu, gde zbog bomardovanja nije bilo svetla pa smo igrali uz svece i fenjere. Trudili smo da zadrzimo dobar ukus, da se malo obracunamo i sa onom "pink kulturom" koja nas je gnjavila tolike godine, a bogami nas gnjavi i danas. Kada se zavrsilo bombardovanje, nastavili smo sa programom, ali smo ga, naravno promenili." 

Promenili ste i ime u "Putuj Evropo"? 

"Sustinku ideju za nastvak ovog kabarea dobio sam zapravo od Djoleta Balasevica. Slusajuci godinama njegove pesme, citajuci njegovu zbirku poezije "Dodir svile", poceo sam da tvrdim kako je on jedan od ozbiljnijih pesnika poslednjih 20 godina na ovim prostorima. Od njega sam naucio da se, koristeci poeziju i muziku moze progovoriti o mnogim stvarima. I tako smo odlucili da u ovom kabareu govorimo o stvarima koje se ticu svih nas - o ljubavi, nostalgiji, politici...da govorimo nezne stihove, ali i satiru, da ljude dirnemo u dusu, ali i da ih nasmejemo. I bar jednom mesecno smo menjali deo programa, petinu ili cetvrtinu, jer smo shvatili da je gotovo polovima gostiju iz petka u petak ista. Sada taj program moze da traje tri-cetiri sata jer smo se trudili da ga stalno obnavljamo." 

Popularnost vaseg kabarea dobila je velike razmere onog trenutka kada je vas program emitovan na Prvom programu RTS, i na zahtev gledalaca nekoliko puta repriziran. Dobili ste poziva i da svoj program pretocite u 12 emisija koje bi isle "u zivo". To, ocigledno, svedoci da ste, ipak, napravili program za siroku publiku? 

"Iskreno govoreci, mi ovaj kabare nismo radili kao sto radimo neke nase "tezge" od kojih, inace, kao glumci zivimo. Uradili u pokusaju da spasemo dusu, u njega jos uvek unosimo jednu dozu amaterske radosti. To nije rad za lovu. Dogadjalo nam se, u pocetku, da radimo pred desetak ljudi. Jednom je bilo samo troje posetilaca, a nas cetvoro na sceni. Mi smi im lepo platili pice i malo se druzili sa njima, jer stvarno nije imalo smisla raditi. A onda je krenulo. Bez ikakve reklame, onako od usta do usta, sirila se prica o nama. Sa ovim programom smo bili u Kanadi, Svajcarskoj, Banja Luci, Zenici...sirom Srbije i na tu nasu pricu su se svi primili. Recimo u Zenici, nismo se tamo nikome slihtali niti smo pricali neku drugu pricu. Samo smo preskocili jednu numeru gde se govori "ovo je Srbija, zemlja ratnika", jer to, prosto, tamo nije bilo potrebno pevati. A svuda, gde god smo bili, dobili smo poziv da dodjemo opet." 

Kabare u Srba nema bas svetlu tradiciju? 

"Ja iz rane mladosti pamtim neke pokusaje kabarea u kojima se, na onaj socijalisticko satiricni nacin udaralo po mlekadzujama, cistacima ulica, postarima zbog kojih kasne penzije i slicno. To, prosto, nije imalo onu zestinu koja se ocekuje od kabarea. Kabare su pravili Ljuba Moljac, Danica Maksimovic, Lane Gutovic...rekao bih da su svi ti programi bili po tim "brehtovskim" pesmama, ali sve to nije moglo da se zapati na ovom podrucju. Da bi napravio dobar kabare, potrebno je dosta ljudi koji ce timski raditi. Morate imati tekstopisce koji ce pisati britke, aktuelne tekstove, glumce, muzicare, kostimografe...To je strasno skup projekat. S druge strane, mi kao narod nikada nismo uspeli da takvom programu podredimo politicke sujete ali i osvete. Jos uvek je opasno dirnuti u vlast na nacin kako to kabare zahteva. Zbog svega toga mi smo se opredeli da izvodimo ono sto je vec napisano - od Ducica, Santica, Disa, Copica, Beckovica, do Bore Corbe, Balasevica...ne postoji nista vredno na ovom jeziku sto nije zastupljeno u nasem programu. Mi smo komponovali muziku na stihove Laze Kostica, Jovana Ducica, Alekse Santica...Doduse, mi Balasevica govorimo kao ozbiljnog pesnika a Ducicevu pesmu izvodimo kao baladu, uz muziku Olivera Dragojevica govorimo stihove Milana Rakica...Kad prepevamo Balasevicevu pesmu "Ne volem", onda je pevamo u ime Slobodana Milosevica. Takodje njegovu pesmu "Boza zvani pub" mi pevamo kao "Joza zvani Broz". Nas kabare ima pricu, hocu reci nismo tek tako redjali numere. Ono sto lici na dobru improvizaciju, zapravo je rezultat naseg vrlo cvrstog scenarija i stalnih proba koje sluze za uvezbavanje novih numera," 

Vas kabare sadrzi i jednu notu pristojne jugonostalgije, ako tako mogu da kazem. Mozda je i u tome tajna vasg uspeha? 

"Kada je o meni rec, sigurno je da ima jugonostalgije. S druge strane, mora i kabare da ima dozu jugonostalgije jer govori o vremenima u kojima smo ziveli na jednom prostoru, o stvarima koje se ne ticu samo Beograda ili samo Srbije. Ako "pijani momci prolaze duz moje puste ulice, oni u vojsku prolaze, prate ih tuzne curice, i brinu ih slutnje sulude da rata ne bude", ja mislim da ne postoji normalan stvor na planeti, sem nekih idiota, koji zeli rat. Taj idiotski rat je idiotski za sve, bez obzira kako nam se zvala nova ili stara zemlja. Ili ona pesma Kemala Montena "kad me pitas kako mi je, nek ti roknu samo dvije, sve bi ti se samo kazalo. Nikome se ne dogodilo, nikada se ne ponovilo". Pravo znacenje tih stihova sam poceo da shvatam tek kada su bombe pocele da padaju nad Beogradom. A on je to napravio kada su padala ne Sarajevo. U tom smisli, ovaj kabare je jugonostalgican. Veoma je tesko meni u 54. godini, shvatajuci svu glupost Jugoslavije kao tvorevine u kojoj sam ja rodjen, da mi neko dekretom kaze kako toga vise nema. Da me za tri godine navikne da mi Srbija bude pod sljivom. Meni, ruku na srcu, teritorije nikada nisu nedostajale, vec samo neki ljudi i neka vina. Na Kalemegdanu ionako nisam bio sest godina, a Cuburu odavno drzim za svoju republiku. Prema tome, sta cu ja u Skofjoj Loci, naprimer? Znate, mi govorimo Ducicevu pesmu "Nasi dani" koja je napisana pre 120 godina i izbacena iz svih udzbenika, a mene ljudi mole da im dam prepis jer misle da je to neko danas napisao. Prema tome, nasa jugonostalgija je nasa aktuelnost."

[ Prethodna Kazivanja ]