01.04.2001.

Milosevic-najslavniji zatvorenik sveta

Slobodan Milosevic, bivsi predsednik Srbije i bivsi predsednik Jugoslavije, platio je svoju aroganciju spram medjunarodne zajednice, svoj autizam spram sopstvenog naroda i svoju slabost u odnosu na sopstvenu zenu i decu.

Posle godina apsolutne vladavine, celija zatvora u Bacvanskoj ulici je njegov prvi susret sa istinom. Surovo, ali o tome ce sada imati dovoljno vremena da razmislja. Srbima ce to vreme biti potrebno da ga zaborave. Sve ostalo je istorija. 

Bankarski cinovnik koji je postao najveci Srbin medju Srbima i "balkanski kasapin" medju americkim pregovaracima, od 1. aprila 2001. u 4:35 po jugoslovenskom vremenu, postao je najslavniji zatvorenik sveta. Slobodan Milosevic, bivsi predsednik Srbije i bivsi predsednik Jugoslavije, platio je svoju aroganciju spram medjunarodne zajednice, svoj autizam spram sopstvenog naroda i svoju slabost u odnosu na sopstvenu zenu i decu. 

Milosevic je do kraja ostao dosledan sebi: od kada se vinuo u drzavnicke visine, stalno je govorio "ne", a onda bi sateran u cosak rekao "da" i time cinio najgore po svoj narod. Sada je pretio da se ziv nece predati, a onda je morao da razgovara u cetiri oka sa dvostruko mladjim od sebe, Cedomirom Jovanovicem, predsednikom poslanicke grupe DOS u Skupstini Srbije. Zamislite mizantropa koji se zajebavao (jeste prosto, ali to je pravi izraz za ono sto je on radio) sa belosvetskim mangupima zaduzenim za Balkan i Jugoslaviju, koji danima sedi u kuci okruzen individualnim ludacima, a prividjaju mu se hiljade ljudi koji ga brane izpred kuce. I onda dodje funkcioner Demokratske stranke zvani "Cedo zeni me" da bi mu objasnio kako mora u zatvor. To je zaista ironija za coveka koji je poput Tita imao apsolutisticku vlast, bio jedanko autokrata kao tvorac hrvatske drzave Franjo Tudjman, ali nije imao i srecu da u tome uziva do prirodne smrti.

Sta ce biti dalje sa Slobodanom Milosevicem? Ovo pitanje je manje vazno od onih koja smo propustili da postavljamo od prvog dana njegove vladavine. Miloseviceva sudbina je u ovom trenutku istorijska opomena i privatna tragedija. Ovo prvo je vazno za celu naciju, ovo drugo je stvar njegove porodice koja mu je svojim ponasanjem dobrim delom stegla omcu oko vrata. Covek koji je vise od decenije imao nekontrolisanu vaninstitucionalnu vlast, bio je ovisnik samo o jednoj osobi - svojoj zeni dr Mirjani Markovic koja je imala neogranicenu vlast nad njim. Na kraju, morao je da popusti pred njenom ambicijom i pustio joj da osnuje svoju partiju. Tog trenutka je poceo da prihvata i njenu partijsku religiju.

Milosevicev partijski sadrug Branislav Ivkovic opomenuo je novirane da razmisle nad sudbinom Miloseviceve supruge u kceri koje su ostale u kuci posto je on "dobrovoljno" otisao na saslusanje. Zaista je neprimeren cinizam bivseg predsednika beogradskih socijalista. Slobodana Milosevica, ili njegovu suprugu, niko nije pitao kako je supruzi Ivana Stambolica ciji je muz nestao avgusta 2000. godine, kako je roditeljima svih poginulih vojnika u "ratu u kome Srbija nije ucestvovala", kako je porodici onih 16 nesrecnika sa RTS ciji su najrodjeniji stradali u bombardovanju NATO, jer je direktor RTS odlucio da ih zadrzi. Kazu, samo je sa Milosevicem to mogao da dogovori. Samo je u njihovim glavama mogla da se rodi tako monstruozna misao da bi zrtvovanje ljudi u RTS bio dobar poen u svetskoj javnosti.

Ostace nejasno, a u ovom trenutku je od manje vaznosti, da li su se podanici koje su Milosevic i supruga birali i smenjivali bili u vecem strahu od NJEGA ili od NJE. Poslednjih godina im se od njenog nezadovoljstva ledila krv u zilama. Njene surovosti nisu bili postedjeni ni bivsi sef srpske tajne policije Jovica Stanisic, ni oni kojih vise nema medju zivima. Za takvo ponasanje kriv je jedino i iskljucivo Slobodan Milosevic. I od toga ne moze biti aboliran. 

Bas kao sto mu se ne moze zaboraviti ponasanje koje je ispoljio do poslednjeg trenutka na slobodi. Jer, Milosevic se svih godina vlasti drzao kao da poslednji saznaje ono sto vec ceo svet zna. Njemu niko nije rekao kako je izgledalo onog leta kada je naredio da se desetinama hiljada izbeglica zaustave na Drini, on pojma nije imao kako je njegov sin Marko dolazio do fri sopova, pekare, zbavnog parka "Bambilend", najluksuznije beogradske parfimerije na sred Terazija...Takodje nije znao koliko kosta jedna tv stanica ciji je vlasnik bila njegova kci Marija, niti ko je sve od njegovih saradnika dao novac iz firmi ciji su bili direktori da bi se osnovala "TV Kosava". Pojma nije imao koliko je kostalo to sto je njegova supruga spartala Kinom, Rusijom i Indijom da bi se promovisala u akademika i knjizevnika. Nije, konacno, znao ni da je izgubio izbore, dok izabrani predsednik SRJ Vojislav Kostunica nije dosao da mu to saopsti. Deset dana uoci hapsenja dao je intervju u kome kaze da ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg bi mu se sudilo, noc pre no sto ce bracnu postelju zameniti za zatvorski, govorio je malobrojnim istomisljenicima da niko nece smeti da ga uhapsi. Njegovo otsustvo realnosti godinama je sustizalo narod koji je umesto "Slobo Srbine" sve vise vikao "Slobo Sadame", da bi na kraju sustiglo i njega samog. 

Ako se Slobodanu Milosevicu ista moze verovati, onda je to tvrdnja da on ne vidi u cemu je njegova krivica. Kada neko do te mere ogrezne u lazi i krvi, on zaista vise ne vidi stvaran svet oko sebe. Narocito ako je svesrdnu pomoc u tome imao, i ima, od svoje supruge. Posle godina apsolutne vladavine, celija zatvora u Bacvanskoj ulici je njegov prvi susret sa istinom. Surovo, ali o tome ce sada imati dovoljno vremena da razmislja.

Srbima ce to vreme biti potrebno da ga zaborave. Sve ostalo je istorija. 

[ Prethodni tekstovi ]