|
http://www.tompaine.com/feature.cfm/ID/6750
14.11.2002.
Beograd: Irak kroz balkansko socivo
Protekli napori SAD bacaju sumnju na posleratnu ponovnu izgradnju Iraka
Russ Baker iz Njujorka je nagradjivani novinar koji pise o politici i medijima.
Da li je obecanje Busove administracije da ce stvoriti demokratski raj u Iraku posle Sadama stvarno - ili je samo jos propagande za rat? Da se odgovori na ovo kljucno pitanje bilo bi dobro da ispitamo skorasnja iskustva na drugim mestima. Avganistan bi jos uvek mogao da iznenadi, ali do sada veliki drustveni problemi ove zemlje cini se da se nikako ne uklapaju u americku viziju i angazman, ni finansijski ni moralno. Za sada bi bolji model za prognozu mogla biti bivsa Jugoslavija, fundamentalno moderna zemlja sa pristojnom infrastrukturom i relativno obrazovanim stanovnistvom gde Vasington sada vec nekoliko godina uvodi reforme. Ipak, ako je ovo mesto indikativno za americko angazovanje nakon sto bombe prestanu da padaju, buducnost Iraka nece biti lepa slika.
Na skoro svim frontovima, mir i prosperitet, transformacija i transparentnost, demokratija i poverenje javnosti cine se dalekim kao i uvek. Toliko je malo Srba izaslo na prve predsednicke izbore posle Milosevica odrzane u oktobru da su rezultati drugog kruga morali da budu nevazeci. Nijedan od dva glavna kandidata nije iskreno pricao o ratnim zlocinima, niti razmatrao nacine da se osigura trajni mir u regionu. Zajedno sa apatijom i skepticizmom, nacionalna retorika je bila vodeca. Vojska i dalje ima neosporenu moc i autonomiju. Bivsi prijatelji Milosevica osumnjiceni za saucesnistvo u ratnim zlocinima i dalje su na pozicijama vlasti. Napor da se stvori slobodno trziste vodi premijer koga uveliko sumnjice da se bogati i on i njegovi prijatelji. Monopoli biznismena mafijaskog stila dominiraju mnogim oblastima.
U Bosni, umesto da garantuju mir i bezbednost, americkim trupama je nalozeno da se fokusiraju na takozvanu "zastitu silom". Generali mogu sa ponosom da ukazu na cinjenicu da je ova politika do danas imala za rezultat da nije bilo nijednog napada na americke vojnike. Ali sta je jos ova misija postigla? Prvi americki komandant zajednickih snaga na terenu tamo je objavio da ce jedina odgovornost trupa biti razdvajanje zavadjenih strana, i ustvrdio (netacno) da on nema mandat da hvata ratne zlocince. Uz par izuzetaka vrednih pomena, trupe u Bosni stalno oklevaju da preduzmu znacajne akcije. One su se cak povlacile od gomila koje su bacale kamenje na njih. Strane muslimanske fundamentalisticke jedinice su radile u americkom sektoru barem od 1995. do 11. septembra 2001. godine, ali americke trupe su odbile da vrse patrole po selima i da preduzimaju akcije protiv njih - a kamoli da ih izbace, kao sto je trebalo prema Dejtonskom sporazumu.
Uprkos stvaranju, na papiru, multietnicke centralne vlade, danas "zemljom" Bosnom zapravo upravljaju tri odvojene nacionalisticke vlade, jedna srpska, jedna hrvatska, jedna muslimanska. Losi momci, vojni zapovednici i sektasi su ostavljeni uglavnom na miru. Lokalni izbori su bili pretvaranje. A bez vojne zastite, malo progresa je napravljeno u vracanju izbeglica njihovim kucama, sto je sustinska stvar ako ovaj region treba da se stabilizuje.
Poslednjih meseci energicni Visoki komesar UN pokusava da popravi stvari, a na Kosovu cini se da ima zajednickih napora da se uci na greskama iz Bosne. Ali na oba ova mesta isti politicki problemi su i dalje tu, nedostaju strukture za modernizaciju, prakticno nema izgleda za ekonomsku reformu, a sredstva su pri kraju. Sto je najvaznije, u svetlu diskusija o imitiranju u Iraku vojne okupacije u japanskom stilu iz vremena posle drugog svetskog rata, interes Vasingtona na Balkanu cini se da brzo bledi. Dok americke diplomate i medjunarodne nevladine organizacije na licu mesta prave napor vredan hvale, bez punog angazovanja Bele Kuce tesko je da se krece napred.
Na bazi ovdasnjeg iskustva da li iko moze da veruje da je ista vise verovatnije da americke snage lociraju i uklone "ratne zlocince" koji su pomogli da se ovekoveci Sadamova vladavina terora? Da li ce SAD uraditi ono sto je neophodno da se zamene regionalni i lokalni zvanicnici koji su saveznici kriminalnih elemenata zbog licne dobti, a jos manje da sprece ostatke lidera Sadamove elitne vojne jedinice i tajne policije da ustanove feude i blokiraju promenu? Irak, zemlju sa siitsko muslimanskom vecinom, kontrolise njena Suni manjina; dugo potlaceni Kurdi zele sopstvenu domovinu. Sta ce biti potrebno da se uguse religiozna i etnicka rivalstva koja ce verovatno izbiti na povrsinu u vakuumu kojeg stvori Sadamov pad?
Dokazi sa Balkana i iz Avganistana ukazuju na to da Vasington nece preuzeti odgovornost. Mozemo li se osloniti na Arapsku ligu? Barem je u Srbiji postojala snazna opozicija. Ali nista takvo se ne moze naci u Iraku, a liderstvo njegove dijaspore podstice ozbiljne sumnje medju posmatracima znalcima. Ako Busova administracija nije spremna da se fokusira na naporan posao koji treba da se uradi u bivsoj Jugoslaviji, ko veruje i na sekund da ce ona da se angazuje toliko da transformise Irak u pricu o uspehu?