|
|
MEDIJI I KRIZA NA KOSOVUFilip HamondNATO PROPAGANDNI RAT'Dobar dan', rekao je NATO 14.maja kada je ubio barem 87 albanskih izbeglica u selu Korisa i ranio jos stotinu njih. Sta bi predstavljalo 'los dan' za NATO? Intenziviran odgovor bio je deo sve krecavije propagandne kampanje u kojoj je svaki nov krvavi 'nesrecni slucaj' ublazen stalno novim i novim pricama o zverstvima Srba i slikama jadnog stanja izbeglica. 'Mi ne gadjamo civile', kaze NATO portparol Dzejmi Sej. Ipak rasteze verodostojnost opisujuci sve NATO napade na civile kao 'nesrecne slucajeve' . Na primer, bombe koje su pogodile pijacu u Nisu 3.maja bile su kasetne bombe namenjene da ubiju i osakate ljude srapnelom, iako je naznacena meta bila aerodromska pista. Slicno tome, kada je NATO pogodio autobus 1.maja, ubivsi 47 ljudi, da li je bio nesrecan slucaj i to sto se NATO avion vratio u drugi napad, pogodio kola hitne pomoci i ranio medicinsko osoblje na licu mesta? Sigurno je barem da je napad na zgradu televizije u Beogradu izvrsen s punim znanjem da unutra ima civila. NATO definicija 'legitimne vojne mete' dovoljno je fleksibilna da obuhvati kuce, skole i bolnice. Katalog strasnih 'nesreca' predstavlja izazov za NATO doktore za propagandu. Protokol zapocinje time sto se okrivljuju Srbi. Kada je portparol Ministarstva spoljnih poslova SAD, Dzems Rubin, nagovestio da je moguce da su izbeglice u Korisi pogodile srpske granate a ne NATO bombe, on je sledio proceduru ustanovljenu kada su bombe uzrokovale civilna razaranja u Pristini i kada je bombardovana izbeglicka kolona u Djakovici. Oba ova dogadjaja su u pocetku pripisana Srbima u nadi da ce prvi naslovi ostaviti trajan utisak. Nakon sto obeca 'detaljnu istragu', NATO priznaje neku krivicu, ali i dalje nagovestava da u stvari treba kriviti neprijatelja. U slucaju Korise, ovo je postignuto tako sto se tvrdilo da Srbi koriste izbeglice kao 'ljudske stitove'. Prema zapadnim reporterima na licu mesta, nije bilo nikakve vojne mete u Korisi. Ipak, Srbi su ocito znali da ce selo biti bombardovano 14.maja pa su zato pozurili da ga ponovo nasele bas na vreme. Ovu strategiju 'okrivi neprijatelja' praktikovao je do apsurdnih razmera portparol Pentagona, Ken Bejkon, koji je ukazao na to da je srpski cilj u Korisi bio da izazove propast u odnosima NATO sa javnoscu. (Mozda su lukavi Kinezi preselili svoju ambasadu iz istog razloga?) Britanski politicari su takodje izrazili frustraciju povodom loseg publiciteta, usvajajuci pristup 'ubij glasnika'. Premijer Toni Bler rekao je za svoj govor za Novinsko udruzenje 10.maja da on 'nije napad na medije'. Verovatno je ovo mislio u istom smislu kao sto je NATO mislio da kampanja 24-casovnog bombardovanja 'nije rat'. U stvari, Novi Laburisti napadaju medije od samog pocetka, izvestaje Dzona Simpsona su okarakterisali kao srpsku propagandu a one koji dovode u pitanje efektivnost NATO strategije osudjuju kao 'pomirljivce'. Bler se zali da je doslo do 'zamora izbeglicama'i da novinarima manipulisu Srbi, jer se ovi suvise koncentrisu na civilna razaranja i smrt uzrokovane NATO akcijama. Suprotno je istina. Kosovo ponekad opadne na agendi vesti, ali izvestaji iz izbeglickih centara su skoro svakodnevno u vestima. Iako je bilo nekih velikih NATO greski, drugi napadi na civilne mete su privukli manje paznje. TV stanica u Novom Sadu bombardovana 3.maja jedva da je spomenuta, a bolnica pogodjena 20.maja nije dospela ni na jednu naslovnu stranicu. Stil izvestavanja o albanskim izbeglicama je visoko emotivan, nasuprot neumoljivom nedostatku interesovanja za Srbe koji beze od NATO bombi. Jedan BBC dopisnik je izjavio da 'ostaje bez reci da opise sta su ovi ljudi pretrpeli, osim da kaze da je to okrutno, brutalno, nehumano i zlocinacki'. Dalje je rekao: 'Krajnje je vreme da to stane'. Kao i Bler, neki reporteri su ocigledno znali da takvo izvestavanje moze biti efektna NATO propaganda. U svom govoru za Novinsko Udruzenje, Bler je takodje povezao izvestavanje o izbeglicama sa izvestavanjem o pricama o zverstvima. 'Kada ste izvestavali o jednom masovnom silovanju, sledece vec nije tako interesantno za vesti' sarkasticno je komentarisao, 'vidite jednu masovnu grobnicu i videli ste ih sve'. U stvari, stalan je priliv prica o zverstvima, koje se cesto baziraju na najkrhkijim dokazima. Izvor ovih prica su ponekad NATO politicari sa ocitim interesom za manipulaciju vestima, cije su mnoge tvrdnje lazne - kao ona da se stadion u Pristini koristi kao koncentracioni logor. Drugi izvor su same izbeglice, iako su se one ponekad pokazale kao nepouzdani svedoci. Cak i kada im je receno da ih je bombardovao NATO, preziveli u napadu na kolonu u Djakovici krivili su Srbe. Sa stanovista etnickih Albanaca koji su pozdravili NATO akciju, takve izjave su razumljive. Ali manje je ocigledno zasto bi zapadni reporteri bili odlucni da ih prihvate. Vesti Kanala 4, na primer, izvestavale su o velikom egzodusu iz Prizrena 29.aprila, dan nakon sto je NATO snazno bombardovao ovajgrad. Ipak, ovo nije cak ni spomenuto kao moguci razlog za bezanje izbeglica. Umesto toga, intervjuisan je covek koji je mislio da je cuo 'drugaciju vrstu eksplozije u ranim satima' i posumnjao da je to bila 'srpska policija koja granatira kuce blizu njega'. Price o zverstvima su primane na poverenje iz dva razloga. Prvo, NATO politicari su uspesno demonizovali Srbe, koji su sada prikazani kao novi nacisti, koji vrse genocid i sposobni su za svasta. Iako ih NATO bombarduje sa do cak 700 letova dnevno, od nas se trazi da verujemo da se srpski borci istovremeno bore sa OVK, napadaju Albaniju, pripremaju se da svrgnu crnogorsku vladu, pale sela, deportuju na stotine hiljada ljudi, drze na hiljade ljudi kao zivi stit, prisiljavaju muskarce Albance da obuku narandzaste uniforme i kopaju grobove, ponovo iskopavaju tela i sele ih, gone decake unaokolo kao mobilne banke krvi i siluju na hiljade zena. Kao da to nije dovoljno, sada nam se govori da provode vreme smisljajuci nacine da dovedu NATO u neugodan polozaj. Drugo, bosanski rat se citira kao presedan koji pozajmljuje kredibilitet tekucim tvrdnjama. Na primer, reporter BBC-ja, Mat Fraj, rekao je da 'sada ne moze biti sumnje da su srpske snage bezbednosti bile i da su mozda jos umesane u sistematsko silovanje kosovskih zena. Mi ne znamo tacan broj, ali ako je rat u Bosni, gde se desavala ista stvar, nesto na sta se mozemo pozivati, zrtve bi se mogle brojati na hiljade'. Tvrdnja da su Srbi u Bosni silovali vise od 50.000 Muslimanki redovno se spominje. Ipak je 1993.godine komisija UN utvrdila da je ovaj broj 2.400 zrtvi - ukljucujuci tu i Srpkinje i Hrvatice - i to na bazi 119 dokumentovanih slucajeva. Fraj je takodje pisao u listu Sunday Telegraph o sumnjama da 'na Kosovu postoji mozda na stotine kampova za silovanje, kao sto ih je bilo u Bosni'. Cudno je onda da niko nikad nije pronasao nijedan jedini 'kamp za silovanje' u Bosni, te da je jedan clan tima Evropske zajednice, poslatog 1992. da pronadje takve kampove, dao ostavku jer je ta delegacija intervjuisala samo 4 zrtve pre nego sto je napravila svoj izvestaj da je silovano 20.000 zena. Bosna se takodje spominje da podrzi tvrdnje da Srbi vrse ekshumaciju masovnih grobnica i sele tela na mesta koja je NATO bombardovao, ili u zone koje je nekad drzala OVK. Ova neverovatna prica je deprimirajuci razvoj u propagandnom ratu, narocito kada se udruzi sa tvrdnjama o 'ljudskim stitovima'. Kako se sve intenzivnije i cesto neprecizno NATO bombardovanje nastavlja, mozemo ocekivati da se Srbi okrive za sve zrtve koje prouzrokuje. Sledeci put ce se iskustvo sa Kosova navoditi kao 'dokaz' da se podrze tvrdnje o zverstvima neprijatelja. Iz: LM Online, jun 1999. |
|
Copyright ©1999 beograd.com. Prevod Tanja Bjeletic. |
|