MEDIJI I KRIZA NA KOSOVU

Filip Hamond

IZVESTAVANJE O KOSOVU: NOVINARSTVO NASPRAM PROPAGANDE

Tokom NATO rata protiv Jugoslavije, nije propustena nijedna prilika da se uporedi propaganda koju sire jugoslovenski mediji koje kontrolise drzava sa istinoljubivom, slobodnom stampom Zapada. Ovaj kontrast je NATO koristio kao razlog da ubija civile kada je u aprilu bombardovao zgradu televizije u Beogradu; a koristili su ga i novinari kao nacin da se pobiju kritike na racun izvestavanja britanskih medija i kontrolisanja vesti od strane NATO-a.

Kao demonstraciju zive raznolikosti britanskih medija oslobodjenih okova, uzmite price napisane kada su reporteri ulazili na Kosovo zajedno sa britanskim padobrancima 12.juna, koje su prenele novine narednog dana, u nedelju. Evo sta je Dzems Dalrimpl napisao u nedeljnom izdanju lista Independent, opisujuci grad Kacanik:

Izgledao je mirno i netaknuto - osim tisine... Nije bilo zavesa, ukrasa, kvaka na vratima, lustera. Skoro iskljucivo srpsko stanovnistvo srednje klase je skinulo svaki predmet od vrednosti i odneo u vozilima koja su uspeli da isprose, pozajme ili ukradu.

Svaka mala zajednica imala je svoju misteriju. Ko je ziveo tu? Srbi ili Albanci? Izgleda da je copor izgladnelih pasa jedini svedok.

Ostavite po strani cinjenicu da ako nije znao ko je tu ziveo ne bi mogao da kaze ko je uzeo kvake sa vrata. I ostavite po strani pitanje kako je Dalrimpl znao da Srbi srednje klase `prose, pozajmljuju ili kradu` motorna vozila. Umesto toga, uporedite njegov izveztaj sa izvestajem Dejvida Harisona, koji pise za list Sunday Telegraph:

Tisina je bila ta koja je odavala horor. Na prvi pogled lepi mali grad Kacanik delovao je mirno i nedirnuto... Nije bilo zavesa na prozorima, niti ukrasa. Cak su i kvake sa vrata i podnozja sijalica skinute. Ovo nije nasumicno pljackanje ili pljacka malog nivoa. Iz Kacanika je namerno odneto sve sto bi preostalo srpsko stanovnistvo moglo da uzme, vozilima koja su uspeli da isprose, pozajme ili ukradu...

U vecini slucajeva nije se moglo znati da li su tu ziveli Srbi ili Albanci. Cini se da su jedini svedoci copori pasa koji su ostali bez gazda i sada lutaju unaokolo, koji su nekako preziveli u divljini nedeljama, sada izgladneli i divlji.

Iako izvanredno slicni, postoji jedna interesantna razlika. Tamo gde Dalrimplov izvestaj daje utisak da su kuce opustosili njihovi vlasnici koji su ih napustili, Harison ocigledno zna da su zavese koje nedostaju opljackane, i da to pljackanje nije moglo biti `nasumicno`. Kako je on zapravo stekao ovaj uvid ostaje nejasno, narocito ako su psi bili `jedini svedoci`.

Za Harisona zvuk tisine je bio jeziv. I drugi su imali osetljiv sluh. `Ovo je zemlja koja je potpuno ociscena od ljudi i tisina je bolna`, pise Ros Benson u nedeljnom izdanju lista Mail:

Ni dete da zaplace, ni da se zacuje glas majke kako doziva. Ves leprsa ostavljen na konopcima za susenje. A kuce stoje prazne... `Sablasno je, zar ne?` rekao je porucnik Nik Huk...

Ocigledno nepostovanje novinarskih standarda od strane ovih reportera i njihov uobicajeni koljacki rivalitet verovatno su rezultat cinjenice da su, kada su ulazili na Kosovo, bili pod kontrolom udruzenog propagandnog sistema kojim je rukovodio NATO. Ipak je postojanje takvog sistema spomenuto samo jednom i to u jednom biltenu TV vesti (vesti Kanala 4 od 11.juna), nasuprot nacinu na koji je bas svaki izvestaj dopisnika iz Beograda prenosio upozorenje da je `kontrolisan od strane srpskih vlasti`. Stampa nije uopste spomenula ogranicenja nametnuta reporterima. Umesto toga, skoro identicne price su prezentovane kao jedinstveno svedocanstvo pojedinacnih novinara koji su bili svedoci.

Uniformnost gore navedenih clanaka je prosto najupadljiviji primer medijskog izvestavanja koje je tokom celog rata bilo vrlo konformisticko. Slucaj Kacanika je narocito interesantan po jednoj stvari. U roku od 24 casa od objavljivanja ovih clanaka Kacanik je postao sediste cirkusa medjunarodnih medija, kako su se reporteri gurali da stignu na lice mesta `prvog velikog otkrica`, masovne grobnice koja mozda sadrzi `kljucne dokaze o ratnim zlocinima` (ITN, 14.juni). Reporteri sa lica mesta su postavili vise pitanja nego sto su dali dogovora. List Independent (15.juni) izvestio je da su dva tela sahranjena na dubini od samo par inci, jer Srbi `skoro sigurno nisu imali vise vremena`. Ipak su ocigledno imali vremena da postave drvene oznake na grobove, da pokopaju barem neka tela u sanducima i da iskopaju prazne grobove `za zrtve koje tek treba da dodju` (ITN 13.juni). Ove osobitosti, kao i cinjenica da su tela bila u grobnici, objasnjene su kao rezultat toga sto su Srbi pokusavali da `kozmeticki preurede to mesto` da bi sakrili dokaze o svom zlocinu (Newsnight 14.juna). Procene o broju mrtvih u Kacaniku rangirale su od 81 do 172, ali postojala je jednoglasna sloznost da su u grobovima civili koje su masakrirali Srbi.

BBC emisija Newsnight (14.juna) otkrila je dokaze koji su bacili sumnju na tvrdnju da su u grobovima u Kacaniku civilne zrtve zverstava: pismo, koje je toboze napisao srpski vojnik, koji je pricao o bici koja se vodila blizu ovog grada, u kojoj je ubijeno 100 pripadnika OVK gerilaca. Ali je pismo, koje je BBC-ju pokazao jedan oficir OVK, umesto toga predstavljeno kao osudjujuca potvrda o srpskim ratnim zlocinima protiv civila. Reporter emisije Newsnight, Pol Vud, spomenuo je da ovo pismo `prica o bici`, ali je onda odmah dodao: `OVK kaze da nije bilo takvog angazovanja i da ovaj tekst moze biti samo jedna stvar: ubistvo civila`. Onda je oficir OVK koji je pokazao pismo objasnio na losem engleskom sta je pismo toboze otkrivalo o srpskoj izopacenosti:

Osecao se cudno dok je ubijao decu, dok je pucao u Albanca sa Praga kalibra 30mm. Pise u ovom pismu kako mu je bilo zabavno kada je video kako su se grudi Albanca otvorile od ovog kalibra. Mozete da verujete u to. Ljudi civilizacije, narod, moze da veruje u to, da postoji ljudsko bice koje pise i misli kao on u ovom pismu.

U stvari se u pismu ne spominje nista od toga. Nije ceo tekst bio jasno vidljiv na ekranu, ali su odeljci koji govore o bici bili vidljivi: oni su zavrsavali sa `dosta o meni`, pa se onda autor pisma raspitivao za svoje prijatelje. Nigde nije spomenuo ubijanje dece niti nekih drugih civila. Pisao je da je jedan od mrtvih pogodjen sa 30mm Praga oruzjem, ali sokiranim tonom, a ne kao da mu je to bilo `zabavno`: `zamisli granata od 30mm da ti prodje kroz grudi`. Pismo nije dalo odgovor na sva pitanja vezano za groblje u Kacaniku, posto je opisalo kako je buldozer koriscen da iskopa grob za 100 etnickih Albanaca ubijenih u bici. Ali nije sigurno potvrdilo zverstva protiv civila. Lako je videti zasto bi oficir OVK zeleo da predstavi Srbe kao zle i zveri, ali je manje ocigledno zasto bi BBC reporter prihvatio takvo iskrivaljavanje dokaza.

Uporedite ovaj stil izvestavanja sa izvestavanjem Pol Votsona za list Los Angeles Times. On je jedini zapadni reporter koji je ostao na Kosovu tokom celog konflikta, a njegovi clanci su stalno predstavljali kompleksniju - i verodostojniju - sliku o situaciji unutar ove pokrajine. Votsonov izvestaj iz Kacanika od 31.maja sadrzao je i intervju sa Saip Rekom, clanom jedinice za samoodbranu etnickih Albanaca, koju su osnovale jugoslovenske vlasti u septembru 1998.godine, a naoruzala srpska policija, da bi mogli da pomognu da se odbiju napadi OVK. Ali za britanske novinare, ideja da bi neki etnicki Albanci mogli biti pro-jugoslovenski orijentisani prosto se nije uklapala u njihovu ideju o ratu kao moralnoj igri u kojoj su Srbi zli, etnicki Albanci njihove nevine zrtve, a NATO vitez u srebrnom oklopu. Kako je to rekao jedan BBC reporter pozivajuci na ostriju NATO akciju protiv Srba, `gde je sredina izmedju dobra i zla, pravde i nepravde?` (16.juni).

Cinjenice koje se nisu uklapale u ovu priglupu sliku bile su cesto iskrivljavane, prigusivane, ili im je pridavan manji znacaj. Newsnight je (18.juna) intervjuisao jednog srpskog radnika u ugljenokopu Dobro Selo, gde je jedan Srbin vozac kidnapovan samo 4 dana pre toga, i gde je OVK vec preuzela deo rudarskog kompleksa. Kada su ga upitali o Srbima koji beze iz te oblasti, on je poceo govoreci `Albanci napadaju`. BBC prevod je medjutim bio da je on objasnio da su Srbi pobegli `kada su Albanci dosli kuci`. Masovni egzodus Srba vidjen je kao izraz njihove `etnicke mrznje`, a ne kao odgovor na nasilje OVK i NATO okupaciju. Slicno tome, dok je otkrice o `komori za mucenje` u stabu policije u Pristini dospelo u udarne vesti, otkrice komore za mucenje u Prizrenu narednog dana tretirano je veoma drugacije. Stojeci u praznoj zgradi policije u Pristini, reporteri su nasiroko spekulisali o zverstvima koja su mozda tu pocinjena pre nego sto su Srbi otisli. Ali zato komora za mucenje u Prizrenu nije ostavila prostora za spekulaciju: OVK vojnici su bukvalno uhvaceni kako tuku 15 osumnjicenih kolaboracionista, a pronadjeno je i telo 70-godisnjaka lisicama vezano za stolicu. Ocito ovo nije bilo vredno da dospe u vesti. Ovog puta nijedna britanska novina nije objavila slike sa lica mesta; listovi Independent, Express i Sun su potpuno ignorisali ovu pricu; listovi Telegraph, Times i Mail su je zakopali na unutrasnjim stranicama; a Mirror je ogranicio na poslednje tri recenice clanka pod naslovom: `Britanski tenkovi ulaze da zaustave finalno srpsko besnjenje` (19.juni).

Reporterima je bilo tesko da saosecaju sa desetinama hiljada srpskih izbeglica koje napustaju Kosovo. Jedan BBC reporter ih je opisao kako odlaze`skupljenih usana, noseci sa sobom svoje mracne tajne etnicke mrznje` (16.juni). Mat Fraj, koga je emisija Newsnight poslala da gleda ovaj egzodus, izgleda da se nasladjivao prilikom da to zlurado posmatra:

Zamislite kako se okrenula sreca Srba danas: vladari su i sami postali izbeglice, lijuci suze zbog odlaska i krijuci plen - dva telefona na zadnjem sedistu auta. Brutalnost je preko noci zamenjena samosa`aljenjem. Preko noci, zlikovci misle da su postali zrtve u ovom ratu. (16.juni)

Cak dok su bezali sa stvarima koje su mogli da ponesu, srpski civili su bili `zlikovci` koji se samosazaljevaju i koji ne zasluzuju nikakvo sazaljenje. Cini se potpuno ociglednim da NATO nece biti vidjen kao zastitnik od strane ljudi koje je nedeljama bombardovao, ipak nepoverenje Srba u NATO izgleda zbunjuje mnoge zapadne reportere. `Ali zasto obicni Srbi ne veruju NATO-u?`upitala je Kejt Edi iz BBC-ja jednog jugoslovenskog vojnika, pre nego sto je intervju prekinut pucnjavom iz vatrenog oruzja. Ona je zakljucila da problem nije u mecima koji zvizde pored kamere, vec da je `strah zarazan` (17.juni). Drugi jedan BBC dopisnik primetio je prosto da `oni nisu hteli da sacekaju i pozele dobrodoslicu NATO-u na Kosovu` (11.juni). Kako su se stavovi jos vise stvrdnjavali, za kolone srpskih izbeglica se govorilo da kriju ratne zlocince, dok cak i civili moraju da podele kolektivnu krivicu nakon tolerisanja `genocida`.

Novinari su grabili svako grozno otkrice na Kosovu sa odredjenim olaksanjem. Kako je to izjavio Pol Vud iz Newsnight-a: `za zapadne saveznike, dokazi o zverstvima koji se stabilno akumuliraju bice potvrda da je ovo bio pravedan rat` (14.juni). Ipak cak i da su sve te price o zverstvima tacne i da je zvanicna britanska procena o 10.000 mrtvih tacna, ovo ne bi opravdalo NATO rat, posto se sve tvrdnje o zverstvima odnose na period kada je NATO vec bombardovao. Njihovo predstavljanje kao retrospektivnog opravdanja oslanja se ne samo na sumnjive dokaze, vec i na neverovatnu premisu da srpski napadi nisu bili motivisani nicim osim djavolskim master planom za genocid. Napadi na Srbe, ako se o njima uopste javljalo, su ublazivani tako sto su opisivani kao `osvetnicki napadi`. Zar ne bi bilo isto tako razumno posmatrati nasilje jugoslovenskih snaga nad etnickim Albancima kao reakciju na OVK pobunu i na NATO bombardovanje? Slicno tome, povratak albanskih izbeglica na Kosovo pozdravljen je kao opravdanje NATO cilja. Reporter BBC-ja je objasnio : `Evo zasto je NATO usao u rat: da bi se izbeglice mogle vratiti na Kosovo` (16.juni). Aleks Tompson sa Kanala 4 odusevio se zbog `uspeha politike SAD`: na kraju krajeva, Predsednik je vodio ovaj rat da bi se ovi ljudi mogli mirno vratiti ku}ama` (22.juni). Nekako su reporteri zaboravili hronologiju dogadjaja: nije bilo izbeglicke krize niti `humanitarne katastrofe` sve dok NATO nije zapoceo bombardovanje.

Jedan od retkih izuzetaka od opsteg trenda, Robert Fisk, podelio je svoje kolege novinare na `ovce` i `one kojima je pena udarala na usta`. U stvari, mnogi novinari su uspeli da budu i jedno i drugo, kombinujuci ropsku usluznost NATO doktorima propagande sa sopstvenim pravicnim moralizmom. U ovome su sledili britanskog premijera, koji je neprekidno govorio o `pravednom ratu` izmedju `civilizacije i varvarizma`. Filip Najtli, Istoricar ratnog izvestavanja, primetio je da je na Kosovu ovaj grubi okvir Dobra naspram Zla pretvorio ratne huskace u mirovnjake:

Na Kosovu su mediji imali tendenciju da veruju u sve sto im vojska prica jer je vojska ukrala visoko moralno stanoviste tvrdeci da je u pitanju anti-rat. Ona bombarduje u ime mira, da spase ili oslobodi, tako da su oni koji imaju primedbe ratni huskaci, nacisti (nedeljno izdanje lista Independent, 27.juna)

Fotografija koju je skoro svaka novina izabrala da objavi uz pricu o Kacaniku je ona sa mladom devojkom-vojnikom, koja tuzno posmatra grobove. Ranije tokom rata uloga NATO-a je ilustrovana slikama vojnika kako se igraju sa decom izbeglica i hrane bebe na flasicu. Dok su smisljene da udare na nase emocije, takve slike su takodje prenosile i drugu poruku: najmocnija vojna sila na svetu je u stvari samo gomila lepih devojaka i briznih momaka.

Dok su bombe i projektili padali kao kisa, NATO lideri su nas obavestavali da to `nije rat`, a kad se zavrsio sve novine su nasle istu rec da opisu okupaciju dela suverene zemlje od strane stranih trupa: `oslobodjenje`. Ovo je prikladan klimaks za krstaski pohod medija koji je cesto okretao realnost naglavacke u krajnjem zanemarivanju onoga sto novinarstvo treba da bude. Cini se da je britansko novinarstvo jedna od zrtava na Kosovu, iako neki izvori i dalje tvrde da je ono vec dugo mrtvo. Na njegovo mesto je stupila propaganda.

Iz: Transitions Online, juli 1999.